Србији треба избалансирана спољна политика јер само тако као држава која се налази на саобраћајним и енергетским коридорима имамо шансе да остваримо свој интерес. Свакако овим нисам рекао ништа ново, али мислим да то увек треба понављати имајући у виду да се у условима у којима ми као народ живимо веома лако склизне у једностраност. Нажалост, али још од тзв. „НЕ Стаљину“ на овим просторима се не води избалансирана спољна политика већ је НАТО тај који је води главну реч. У току читавог периода трајања СФРЈ под плаштом несврставања водила се НАТО политика, а што је потписани пакт Грчка-Турска-СФРЈ и формално потврђивао. У периоду после распада СФРЈ па све до скоро у суштини није ни било могуће водити било какву политику сем покушаја куповине времена и тражење начина за одлагање и формалног потпадања под окриље НАТО-а.
Данас када смо дошли у ситуацију да је НАТО (доминантно САД и Велика Британија) одлучио да прави албанску тврђаву на Балкану преко које жели да контролише економске, војне и политичке путеве између Русије, Турске и Кине са једне и ЕУ са друге стране, нама као држави не преостаје ништа друго него да симболички прекинемо политику „НЕ Стаљину“ што је тада значило „ДА за НАТО“. И одмах да будемо начисто, то уопште неће бити лак процес имајући у виду да већ дуже од седамдесет година сав државни и друштвени апарат Србије (и екс- Ју простора) у себи као главне елементе има окренутост ка Западу. Сам поглед на статистичке податке говори о томе да нам гро економске сарадње зависи од сарадње са државама чланицама НАТО и ЕУ, број војних вежби и присуство НАТО официра при нашим оружаним снагама говори о веома блиској војној сарадњи, све реорганизације полиције и служби безбедности од двехиљадитих до дана (али и током деведесетих) су ишли преко саветника из САД и Велике Британије. Такође, на прсте једне руке можемо набројати културне и научне ствараоце који каријерно и пословно не зависе од сарадње са западним земљама, што опет гради једну специфичну атмосферу и својеврсну раздвојеност народа и елите. На крају, до скора је и у самој Српској православној цркви доминантна снага била тзв. „грчка струја“ тј. највећи број владика је био много ближи у односима са Грчком православном црквом и Васељенском патријаршијом неголи са Руском православном црквом, што је опет делом и логично имајући у виду све оно што се у двадесетом веку дешавало на тлу Русије. Све ово је неопходно имати на памети како би се што безболније извршила трансформација друштва и државе.
На руку нам иду јачање суверенистичких снага широм Европе, а које као главну идеју водиљу имају ослобађање својих нација и држава од америчке доминације. Дакле, и у Немачкој и у Француској и у Италији слично као и код нас највећи део политичког живота већ деценијама контролишу Американци преко наддржавних творевина (НАТО и ЕУ) које су наметнули. Такође, позитивно можемо тумачити и развој догађаја у Сирији у којем су Русија и Турска здруженим снагама постигли велику победу, која ће им пак бити пирова уколико не обезбеде отворене транзитне путеве ка ЕУ. Сви путеви Турске и највећи део путева Русије ка ЕУ воде преко Балкана и из тог разлога не треба да чуди то што НАТО прави „албанску тврђаву“ преко које жели да онемогући нормалну политичку и економску комуникацију.
Због свега онда не треба да чуди то што Русија има толики интерес да се укључи у преговоре око Косова и Метохије и да не дозволи да се до краја и формализује стварање „Велике Албаније“ као НАТО тврђаве на Балкану. Стога је посета Владимира Путина отворила нову еру српске политике и поставила реалне темеље за нову суверенистичку политику коју треба да водимо, а која као кључну логику мора да има избалансираност оличену кроз међународно признату војну неутралност и отвореност Србије за стратешке економске пројекте који ће повезивати ЕУ са Русијом и Турском.
Наравно, оно што се може очекивати је снажан контра удар јер је наивно очекивати да ће НАТО седети скрштених руку. Из тог разлога је на власти у Србији да што хитније започне процес унутрашњег договора ради успостављања избалансираног политичког система јер ако се на унутрашњем плану не постигне договор велика дипломатска победа постигнута 17.1.2019. може бити пирова попут неких ранијих искустава из наше историје, а чак се може претворити и у националну катастрофу попут оне која је започела пучем двадесет и седмог марта.
Мирослав Паровић, Народни слободарски покрет
