Производња шећера из шећерне репе у Европи започиње половином 18. века. Почетак 19. века био је у знаку Наполеонових освајања, али и интензивирања производње шећера из репе. Наиме у овом периоду највећи део шећера се производио из шећерне трске на Карипским колонијама Француске, Енглеске и Шпаније. Енглеска морнарица је у том периоду спроводила поморску блокаду Француске и њених савезника тзв “Континенталну блокаду“. Како би се надоместио мањак шећера Наполеон заједно са својим стручњацима покреће велики пројекат производње шећера из шећерне репе на територијама под француском контролом (Француска и Немачка). Отпочињањем прераде шећерне репе откривају се проблеми пре свега узроковани ниском ефикасношћу технолошког процеса производње шећера и малим садржајем сахарозе у корену. Крај Наполеонових ратова означио је прекид производње шећера из репе у многим шећеранама у Европи па ипак одређени број шећерана у Француској (због боље технолошке опремљености) наставља са радом. Велики број иновација у технологији прераде слатког корена, напредак у селекцији и производњи шећерне репе као и увођење мера заштите домаће производње (почев од 1837. године) омогућили су интензивирање производње шећера из ове културе поред Француске у многим земљама Европе (Немачка, Пољска, Русија, Аустрија…). Од самог почетка ову производњу обележавају различите мере државне подршке и заштите домаће производње што је чини високо исплативом за све учеснике у ланцу производње шећера и омогућава развој ове целокупне привредне гране.

ЕУ је највећи произвођач шећера из шећерне репе, при чему се око 50% укупног шећера из ове културе произведе у оквиру њених чланица. Производња шећера је под системом заштите у оквиру земаља ЕУ од 1968. године и квоте за производњу шећера су последње укинуте у оквиру пољопривредног сектора ЕУ, пре нешто више од два месеца 29.09.2017. године. У периоду 2006 – 2010 у индустрију шећера земаља ЕУ уложено је 5,4 милијарди евра, како би се произвођачи и прерађивачи шећерне репе припремили за прелазак на слободно тржиште након укидања квота. Уклањањем квота за производњу шећера, елиминисане су и квоте за преференцијални увоз шећера у ЕУ, при чему је квота за Србију износила 180.000 тона шећера. Поставља се питање какве ће последице укидање квота оставити на ЕУ, а нас наравно занима шта ће бити са производњом шећера и шећерне репе у Србији?

Систем квота у ЕУ је ограничавао производњу шећера на 13,5 милиона тона, а у договору са Светском трговинском организацијом могло се произвести још 1,74 милиона тона шећера за извоз. Престанком система квота нестају ограничења за производња шећера у оквиру ЕУ, али и ограничења у извозу. С обзиром на велика улагања у ефикасност прераде шећерне репе протеклих деценија, као и у производњу овог усева, очекује се да ће у 2018. години бити произведено 20% више шећера него у 2017. години, односно преко 20 милиона тона шећера. Произвођачи шећера у ЕУ проналазе више прилику, него претњу у систему без квота који је управо наступио. Ово је свакако охрабрујуће за произвођаче шећерне репе којих у ЕУ има око 145.000, за 28.000 директно запослених у фабрикама за прераду шећера, као и за многе друге блиско повезане привредне гране са овом индустријом (пољопривредна механизација, индустрија пестицида и минералних хранива, прехрамбена индустрија, транспорт, логистика). Ако имамо у виду улагања последњих година у производњу шећера, високе приносе шећера по јединици површине које остварују европски фармери, као и директну подршку коју добијају по ха европски произвођачи од 266 еура/ха у просеку (график 1), опстанак производње шећерне репе у Европи није под знаком питања.

Далеко неизвеснија ситуација је у Србији. Изјаве представника фабрика шећера су одмерене, али не и оптимистичне, иако је Србија водећа земља у региону по производњи шећера. Према ФАО подацима у 2014. години (табела 1) Србија је произвела шећера скоро колико и сви остали њени суседи заједно. Од 2016. године имамо и једну фабрику мање у функцији. Италијанска компанија власник фабрике шећера у Сенти је продала своју фабрику компанији Суноко. Од тада фабрика није прерађивала шећерну репу. Укидање квота ће се одразити и на пословање фабрика у Србији, као и на саме произвођаче шећерне репе. Шећер је трећи производ по вредности извоза српске пољопривреде, одмах иза кукуруза и пшенице. Према подацима ФАО, вредност извоза српског шећера у 2013. години износила је око 200 милиона долара. Од тада је цена шећера пала, због тога је садашња вредност ове производње око 300 милиона долара. Велики број пољопривредника у Србији гаји шећерну репу, пар хиљада људи је директно ангажовано у фабрикама, а многи други учесници су уско везани за индустрију шећера и све њих очекује неизвесност у наредном периоду.

Несумњиво су у далеко бољој позицији произвођачи шећерне репе у Европи, него у Србији. Климатске прилике западне и централне Европе су далеко повољније за гајење шећерне репе него на Балкану и у Србији. Ниво падавина од око 600 мм на годишњем нивоу, ограничава приносе шећера на неких 10так тона по ха у Србији. Нажалост ни тај просек још није достигнут, док је просек у ЕУ око 12 тона, а циљ који су поставиле поједине земље пред себе је 20 тона шећера по хектару до 2020 године.

Имајући у виду да је шећер стратешки производ, као и његов удео како у укупној пољопривредној производњи тако и у извозу, велика штета би била ако би дошло до смањења обима производње и препуштања тржишта страним компанијама. Нажалост тако нешто можемо очекивати, с обзиром на негативно искуство које имамо са производњом млека у Србији. Након престанка ограничавања производње млека у ЕУ 2015, наше тржиште је преплављено увозом јефтиног млека у праху и додатно је погоршано стање у нашем говедарству, што је допринело даљем смањењу сточног фонда и производње млека.

Како би предупредили овај сценарио сматрам да држава треба помогне свим учесницима у производњи шећера. Постоји неколико начина да се помогну произвођачи репе и индустрија шећера. Први начин би била директна плаћања пољопривредним произвођачима, како би производња шећера била исплатива и произвођачима шећерне репе и фабрикама у условима нешто ниже цене шећера на светској берзи. Уколико би за обрачун користили цену шећера од 55 динара по кг без ПДВ-а, у државну касу само на основу овог пореза би се слило око 25 милиона евра, не рачунајући доприносе који фабрике уплаћују за запослене, као и остале порезе који се убирају приликом производње шећерне репе и шећера (утрошено гориво, енергија, минерална хранива, пестициди). Када би држава издвојила 20% од ове суме, односно око 5 милиона евра, могла би да директно субвенционише производњу шећера са 0,25 динара по кг, а добит по државу би и даље била велика. Други начин би био стимулација извоза потписивањем споразума о слободној трговини шећером са другим земљама. Мислим да нам је у том погледу најинтересантнија Русија, која увози од 500 хиљада до милион тона шећера на годишњем нивоу, при чему се на увоз шећера у Русију плаћа такса од 340 долара по тони. Уколико би Република Србија добила ову повластицу, конкурентност нашег шећера на руском тржишту би била огромна. Такође наша производња шећера не може да угрози руске произвођаче, јер је далеко мања по обиму, за разлику од неких других трговаца шећером, као што је Бразил и као што ће највероватније постати поједине земље ЕУ, првенствено из западне и северне Европе. Трећи начин би био додатна улагања у истраживања производње шећерне репе и прераде шећера, како би наши произвођачи постали конкурентнији применом нових технологија, као и знања која би добили од националних института који би радили та истраживања. Можда не би било лоше и подржати модел развијених западних земаља, у којима постоје посебни институти за истраживања везаним за шећерну репу и производњу шећера. Сматрам да би тако нешто било јасан показатељ посвећености производњи шећерне репе, где би у оквиру таквог института била оформљена и национална лабораторија за одређивање квалитета корена. Зашто је и за ову меру значајна држава? Одговор је једноставан и крије се у недовољно развијеној свести о значају истраживања науке за привреду и праксу у нашој земљи. Односно ми смо и даље таоци старих схватања где би многи желели да добију информације и знање бесплатно и то сервиране на тацни, а да притом ништа не уложе. Знање и наука коштају, али средства уложена у науку и иновације се вишеструко враћају!

Крајњи циљ свих ових мера био била стабилност тржишта шећера. Наиме обезбедило би се сигурно и несметано снабдевање кондиторске и прерађивачке индустрије квалитетном сировином при чему би она била заштићена од поремећаја на светском тржишту. Оваква ситуација је веома вероватна, јер је пре пар година услед слабије светске производње шећера тржиште реаговало наглим скоком цене, која је у једном моменту 2010 године достигла цену од 810 долара, а у нашим продавницама преко 100 динара за кг. Додатне позитивне ствари опстанка ове индустрије су очување броја запослених, редовно пуњење буџета Републике Србије, као и одржавање позитивног спољнотрговинског биланса извозом пољопривредних производа.