Србија нема озбиљну политичку елиту која би била способна да предвиђа догађаје и да створи јасну дугорочну стратегију. Систем регрутације политичке елите је неадекватан. У политици нема континуитета и нема стратешког планирања које унапред разрађује могуће сценарије делања. Не постоји ни елементарна координација рада министарстава. Различити нивои државне управе често су у сукобу због политичке позадине. Политика је одвојена од рада научних института који се баве друштвеним наукама, политиколошким истраживањима и стратешким студијама. Безбедносне службе се користе за праћење и уцењивање политичких конкурената. Закони се доносе не да би се решио проблем и уредио неки простор, већ да би се задовољио страни фактор. Закони се не примењују. Не постоји надзор резултата примене донетих законa.
Политика у Србији предуго је прљава и треба је очистити. Политичарима се не верује, а бављење политиком с правом се почело сматрати нечасним послом којим се политичари баве искључиво ради материјалне користи. Политичари користе своје везе за развијање приватног бизниса, корупције и запошљавање у јавним службама и предузећима својих рођака или партијских активиста. Нико се не држи свог програма из кампање, коалиције се праве искључиво на интересној бази без идеолошке и вредносне склоности. Изборни систем у коме се гласа за листе, а носилац мандата је појединац – нелогичан је и штетан. Свако ко је истински вољан да дела у правцу позитивних политичких промена, уласком у политички систем да би наступао, кандидовао се и опстао бива приморан на бројне компромисе који по правилу долазе у сукоб са почетним идеалима. Као што економији недостају добри менаџери, тако политици недостају школовани политичари, као и људи доказани у својим областима делања и привређивања, а који би заједно заслужили назив елите.[/vc_cta]Створити озбиљну политичку елиту. Учинити јасним системе промоције политичких лидера. Креирати способну, професионализовану јавну управу чији положај неће зависити од промене власти. Превазићи феудални систем поделе министарстава и увести тимски рад и пуну координацију унутар Владе. Доношење одлука базирати на научним основама, на анализама које долазе из научних институција и деполитизованих обавештајних система. Законодавство учинити транспарентнијим и повезати га са стварним потребама државе и друштва. Основни, системски закони не могу да се доносе без велике јавне расправе. Смањити број тзв. „независних “ државних агенција.
Изменити Устав да би се интегрисале промене које су неопходне и које смо предложили. Створити посебну високу школу за државну и јавну управу по угледу на оне из Француске, Мађарске и других земаља. Подстицати неформалне механизме за интеграцију и координацију свих делова политичке елите у правцу изградње националног консензуса око одређеног броја стратешких питања. Постепено мењати изборни систем у правцу фаворизовања укрупњавања политичких странакa, паралелно са отварањем равноправног простора свежим политичим идејама. Преко интернета увести потпуну јавност рада Скупштине Србије, којој треба вратити достојанство (нпр. омогућити стално преношење рада пленума и одбора преко њеног сајта). Стратешки ојачати неколико института који би свој рад уско прилагодили и координисали с потребама државне управе (спољна политика, јавна администрација, европске интеграције). Доносити законе према домаћим потребама и увести обавезни надзор резултата примене макар за најважније системске законе. Увести стриктну обавезу усклађивања нових закона са постојећим како би се избегло постојање противречних норми. Значај квалитетне, моралне и образоване елите за сваку државу јесте од суштинске важности.
