Позиција Александра Вучића сваким даном све више личи на судбину кнеза Павла Карађорђевића док је покушавао да балансира између тадашњих доминантних сила које су започеле рат ради промене поретка у свету. Све дилеме и потези које је кнез Павле повлачио могу се видети у одличном приказу његове личне архиве коју су пре десетак година приредили историчар Миодраг Јанковић и новинар Вељко Лалић. Сматрам да је важно да сви ми који смо тренутно јавно активни на политичкој сцени прочитамо ту књигу, али и друге књиге које се баве последицама по Србе које су наступиле у току Другог светског рата.

Из тог разлога, а како не би поновио грешку кнеза Павла, сматрам да Вучић мора да иницира један крајње искрен унутрашњи дијалог из којег би уследио договор у којем би учествовали сви људи од интегритета и утицаја у друштвеном и политичком животу. Пре свих ту би требали да учествују и да први буду позвани они који снажно и оправдано критикују власт због политике коју води. Верујем да за Вучића не би било пријатно, али би по Србију било значајно и можда спасоносно, да чује професоре Мила Ломпара и Дејана Мировића, али и владику Григорија, споменутог Вељка Лалића, професора Милана Ст. Протића и друге. Генарално, треба консултовати све оне који нису на апанажама и агендирани да нешто ураде или кажу, већ то раде из личних уверења, знања и искуства које имају.

Криза у којој се човечанство налази је огромна и налик на бујицу која носи све пред собом, а када вода дође до грла тада се заједно спашавају и лисица и зец и змија и жаба, што ће рећи решава се примарни проблем и по страни се остављају све разлике. Међутим, уколико Вучић буде покушао да као и до сада, читаву ситуацију банализује и медијски санира кроз наручену и плаћену представу у којој једну страну држи Драган Шормаз, а другу Мица Заветница плашим се да ћемо онда заиста као друштво и држава ући у ону ситуацију у којој смо највише страдали у својој историји.  

Мирослав Паровић, Народни слободарски покрет