Александар Вучић није никакав врхунски преговарач нити је на било који начин цењен у Русији већ се на састанку са Владимиром Путином позвао на клаузулу већ постојећег десетогодишњег уговора о испоруци руског гаса, а по којој једна од страна може да затражи продужетак важења старог уговора док се не усагласе сви детаљи новог. Иначе, постојећи уговор на који се у преговорима позвала наша страна потписан је 2011. године за време предходне власти, а кључни допринос том повољном аранжману и тзв „нафтној формули“ за одређивање цене гаса дао је тадашњи министар енергетике и рударства, проф. др Петар Шкундрић којег је лично Вучић осумњичио да је помогао демонстрације седмог јула прошле године. Важан податак је и то да је напредњачка министарка Зорана Михајловић тражила 2013. Године, приликом анексирања уговора са Гаспромом, да се не потписују дугорочни уговори о испоруци гаса као и да се промени формула за рачунање цене. Да је тада то прихваћено уместо 270 долара плаћали бисмо и до 2000 без било какве гаранције да ћемо добити испоруке чак и по тим папреним ценама.

Овим предизборним маркетиншким триком пропуштена је прилика да се у години када је завршен магистрални гасовод „Балкански ток“ и руска гасна електрана у Панчеву дефинише повољни десетогодишњи уговор о испоруци гаса Србији. Такође, треба рећи да је овим у основи лошим потезом Србија себи везала руке у преговорима око наших потраживања која имамо у односу на Гаспром, а која се мере у стотинама милиона евра. Али пошто Вучић размишља само о себи лично и о изборима у априлу опет је српски интерес остао колатерална штета те шарлатанске политике и болесне амбиције.

Мирослав Паровић, Народни слободарски покрет