Према свим стратешким документима који су усвојени од стране надлежних државних органа Република Србија је до данас морала да уложи готово пола милијарде евра у трансформацију пре свега електроенергетског система и система за даљинско грејање, а све са циљем смањења емисије штетних гасова које емитују наша енергетска постројења која су старија од четири деценије. Ова улагања би подразумевала и гашење појединих великих ложишта у нашим термоелектранама уз изградњу савременијих и еколошки прихватљивијих производних капацитета којима би се надоместио дефицит у електричној енергији који би настао гашењем тих ложишта (испод 350 мегавата снаге). Такође, према усвојеној енергетској стратегији требало је да буде изграђено око 300 мегавата термоелектрана на земни гас којима би се повећала флексибилност нашег електроенергетског система и омогућило прикључење додатних капацитета ветроелектрана и других варијабилних обновљивих извора енергије чиме би се укупно поспешила одржива транзиција наше енергетике. Нажалост ни овај део стратешких планова које је сама власт донела није испоштован, а једини производни капацитет за производњу електричне енeргије на земни гас биће онај који Гаспром прави у Панчеву за потребе модернизоване рафинерије.
И генерално иако се то готово и не спомиње у јавности, руски Гаспром је убедљиво еколошки најодговорнија компанија која послује у Србији јер су до сада уложили више милијарди евра у стратешке пројекте који су буквално сви на највишем еколошким стандардима. Гасовод „Балкански ток“ који Србији обезбеђује довољне количине земног гаса који се по свим документима ЕУ сматра главним транзицијским енергентом за прелаз са „прљавих“ конвенцијалних горива попут угља на „зелене“ технологије попут соларних постројења, потом постројење за дубинску прераду нафте у Рафинерији у Панчеву којим као држава добија могућност производње еколошки прихватљивог евродизела и других производа од нафте, те већ поменута електрана на гас као и ветропарк код Пландишта. Сви поменути пројекти чине слободно се може рећи „руски еколошки портфолио“ чијим би даљим развојем Србија уместо главног проблема могла да постане лидер у заштити животне средине у региону Западног Балкана.
Где је онда проблем и због чега десетине хиљада људи излази на улице Београда да подиже тзв. „еколошки устанак“? Проблем је наравно у самој сржи Вучићевог режима и логике по којој се земља не води на бази интереса народа и логике струке већ само и искључиво у интересу мале групе људи који су до гуше огрезли у криминалу и којима је главна преокупација чување власти по сваку цену. Уместо улагања пола милијарди евра у реконструкцију тремоелектрана чиме би се смањило тровање људи и природе Вучић и саучесници су уложили те паре у куповину медија по Србији кроз енормно упумпавање пара у МТС. На тај начин су поред тровања штетним гасовима још додатно народ почели да трују медијским лажима. Уместо децентрализације, декарбонизације и дигитализације енергетике и тзв. „зелени економски опоравак“ власт се одлучила за даље задуживање код Кине ради изградње аутопутева за које не постоји економска исплативост и који се граде само да би део криминалних структура блиских власти могле да енормно зараде на пренадуваним ценама док нам земља срља у дужничко ропство које ћемо платити територијом у Источној Србији која ће на име дуга бити дата кинеским компанијама по принципу „екстериторијалности“ што значи да ту неће важити закони Републике Србије.
На крају, уз наклон до пода оним оним људима који су схватили да је битка за очување природе у основи борбе за живот Србије, циљ овог мог текста је да укажем и на то да је екологија једно од прворазредних политичких питања. Тако да без јасне политичке артикулације и поруке, обични људи неће успети да схвате да загађени ваздух у Београду имамо јер је Вучић паре уместо у термоелектране уложио у медије који објашњавају да нас у склопу светске завере заправо трују из авиона.
Мирослав Паровић, Народни слободарски покрет / докторанд на Факултету техничких наука-Нови Сад
