Ових дана се подигла велика прашина око најаве владике Григорија да ради на окупљању младих и образованих људи који су спремни да се жртвују за Србију и на тај начин допринесу промени једног лошег система који овде функционише већ деценијама. 

Основно питање које се може поставити јесте: а шта је то конкретно спорно у оваквој најави?

Да ли је чињенично стање да већ више деценија у Србији постоји један крајње лош систем који нам прождире људе и државне ресурсе, а од свих нас колективно прави номаде којима је једини излаз одлазак у иностранство?

У том смислу је крајње логично да неко ко је духовни пастир Срба који живе у Немачкој у разговору са хиљадама младих и образованих који су буквално отерани из земље дође до закључка да би било добро мотивисати те људе да не одустану од Србије већ да се за њу боре.

Што нас доводи до питања коме то и из ког конкретно разлога сметају млади и образовани људи који су спремни да напусте своју тренутну удобност и замене је за неизвесност борбе за Србију?

Они који су се први јавили да нападну Владику Григорија су сасвим очекивано представници Вучићевог режима, а разлог је тај што су управо они учинили све да млади и образовани људи не добију никакву друштвену прођу јер им систем почива на криминалу и ангажовању најгорих које је сходно томе лако контролисати.

Јасно је да би сваки успешни Србин који би се одазвао оваквом позиву био велика претња за власт пре свега зато што би то била алтернатива са људима који су завршили праве факултете и стекли друштвени статус и онда би народ могао да их упореди са плагијаторима и купцима диплома који нам тренутно владају.

Оно што је пак за мене лично врло непријатно изненађење јесте јавно ограђивање Синода СПЦ од предлога једног од најугледнијих српских епископа.

Мене рецимо ова иницијатива владике Григорија веома подсећа на идеју Српског привредног друштва „Привредник“ коју је крајем деветнаестог века уз помоћ цркве и тадашњих епископа у дело спровео Владимир Матијевић.

„Привредник“ је у току свог функционисања одшколовао и помогао више десетина хиљада људи који су потом практично кроз читав двадесети век одржавали предузетнички дух код Срба.

Такође, између два светска рата имали смо веома активан Богомољачки покрет чији је духовник био владика Николај Велимировић и који је такође окупљао младе људе који су касније у тешком времену одржавали српску културу и духовност.

Дакле, историјски примери и здрав разум нам говоре да нема ништа логичније него да Српска православна црква и њени епископи помажу и бивају духовни покровитељи друштвених покрета мисије баш такве какву је прокламовао владика Григорије.

Аутор је председник Народног слободарског покрета

Извор: ДАНАС, 13.01.2021.