Имајући у виду чињеницу да готово половина Срба живи ван Србије више је него оправдано имати заједнички празник који би био у рангу државног празника, а који би одражавао јединство српског народа. Да би државни празници имали свој пуни смисао они морају бити утемељени у бићу и култури народа стога нам је потпуно нејасно због чега су Александар Вучић и Милорад Додик одабрали да Дан српског јединства буде 15. септембар, а не Видовдан који је за сваког Србина ма где у свету живео једна од главних идентификација са српском културом и цивилизацијом.
Да ли се Вучић и Додик плаше симболике коју са собом носи Видовдан? Да ли због тога нису као националну платформу одабрали интегрално решавање српског питања на Балкану у којој би био стављен мораторијум на било каква коначна решења за Косово и Метохију која не подразумевају истовремена решавања статуса Републике Српске и српског народа у Црној Гори?
А пошто српска историја има пуно важних догађаја, можда би Србија и Република Српска могле да последњу недељу новембра прогласе за Недељу српског уједињења и да онда како доликује обележимо славне дане 25. новембар када се Војводина присајединила Србији, 26. новембар када је народ Црне Горе одлучио да се присаједини Србији и 27. новембар када је у Бањалуци одржана народна скупштина која је донела одлуку о присаједињењу Србији. Те последње недеље 1918. године Београд, Нови Сад, Подгорица и Бања Лука су били градови у саставу Србије и није лоше народу приказати да је и то могуће.
Информативна служба Народног слободарског покрета
