Да бисмо разумели ситуацију у којој се налазимо ове 2020. морамо се вратити на почетак ере власти Српске напредне странке, а то је 2012. и победа Томислава Николића на председничким изборима. Одмах морам да кажем да и сада апсолутно сматрам да је Борис Тадић морао да оде са места председника Србије јер је државу довео у стање пред грађански рат. Национална Србија Тадића никада није прихватила, а грађанска га је јавно одбацила тако да он и његов режим више нису никако могли да контролишу процесе у земљи. Дакле, било је логично да на власт дође конзервативна политичка опција и да се тежиште политике пребаци на националне теме и то пре свега на то како да се као друштво и држава организујемо како бисмо одбранили уставни поредак.

Ја сам тада као млад човек и почетник у политици донео одлуку да направим јавни партнерски однос са Српском напредном странком и да покушам да са сарадницима спроведем неку врсту тихог марша кроз институције. Сматрао сам да је неопходно у државном апарату Србије направити смену сорошевих кадрова, стерилних бирократа учених на ЕУ течајевима, НАТО играча и разних других инсталажа које већ деценијама исисавају живот из Србије рушећи нам државност коју већ вековима баштинимо. Истини за вољу, у почетку је ентузијазам за том врстом промена у друштву и држави био јако велики и у самој Српској напредној странци тако да ми је та одлука о политичкој сарадњи деловала као исправна.

Међутим онда су одједном почели да се појављују авети прошлости оличени у ликовима Небојише Крстића, Јелене Триван, Горана Весића и напослетку Владимира Бебе Поповића. Уместо иза решетака Млађан Динкић и цела његова свита су постали стубне тачке режима Александра Вучића и још горе од тога, у потпуности је настављен његов економски модел по којем је Србија постала држава која се задужује како би субвенционисала стране компаније. Соња Лихт је чак више него у нацрње доба ДОС-а постала битан фактор и неко ко се пита за све битне ствари у друштву. У најкраћем, чак ни стари кадрови и оснивачи СНС-а нису извршили марш кроз институције државе Србије већ су или најурени из странке или су остали на ниском нивоу готово потпуно политички неважни, а државним апаратом сада више него икад царује она биркоратија која је инсталирана током двехиљадитих и чија је главна одлика да одржава доминацију политичког запада у овом делу Европе.

Проблем који се такође појавио је стварање једне врсте парадржавног апарата оличеног у деловању криминалних група којима је дат политички легитимитет тако што су испрва уведени у изборни процес као неко ко доноси највише тзв. сигурних гласова да би сада дошли до тога да готово да нема политичке одлуке у којој се не налазе и њихови интереси. Овај параджавни апарат постаје опасност по народ и државу јер је толико нарастао да већ има и своју територију на којој суверено влада. Ко не верује нека оде и погледа шта је на Копаонику, Голији, Рашкој и Краљеву. Такође, по неким проценама тај криминални парадржавни апарат годишње исиса више од милијарде евра наших пара имајући у виду да они граде путеве, зграде, гасоводе, енергетска постројења и друге ствари од стратешког значаја за државу.

Дакле, уместо да држава у ових осам година колико је на власти СНС дође у руке истинских патриота који би препознали да је 2020. година за офанзивно деловање и отварање српског националног питања на Балкану, ми смо дошли у ситуацију да суштинска власт чак није ни у рукама Александра Вучића већ да земљу води незванична коалиција „Соња Лихт – Звонко Веселиновић“. Тај кохабитациони однос између људи који већ деценијама одржавају интересе политичког запада и парадржавног криминалног апарата чини кичму унутрашњег окупационог система у Србији.

Ово је кључни разлог зашто ја више апсолутно немам разумевања за Александра Вучића и његову политику. Народ му је дао мандат, а он је ту народну подршку потрошио на бесконачне политичке кампање уместо на прављење државног система способног да се супростави изазовима и искористи шансе. И данас када из Црне Горе креће талас националног буђења који се мора искористити за прављење новог договора са светом о томе да је зарад мира и стабилности Европе потребно решити целокупно српско национално и државно питање, Александар Вучић ништа не предузима јер је свестан своје „ахилове пете“ . Упркос свему овоме што је лоше, оно што ме радује у целој овој ситуацији је то што здрави део оних политичких снага које су дошле на власт 2012. и који су врло брзо скрајнут сада подиже главу тако да ће ипак ова година бити година промена у Србији, а оне ће се десити одакле се унутрашњи окупациони систем најмање нада.

Мирослав Паровић, опозициона коалиција Народни блок