Колико пута смо од водећих политичара у Србији могли да чујемо како је српски национални интерес да одбранимо тапију и легитимно право на целој територији Косова и Метохије, а што је све гарантовано Резолуцијом 1244?! Према једноставној анализи лако се долази до резултата по којем на поштовање Резолуције 1244 позивамо свега нас неколицина политичара са реално не великом политичком снагом. Остали, што ће рећи и власт и добар део опозиције се понашају као да овај документ не постоји и проблему Косова сходно томе приступају веома себично и ускогрудо. Режим на челу са Александром Вучићем тражи „чаробну формулу“ по којој ће Резолуција 1244 нестати, али да се Русија и Кина не успротиве. Један део опозиције у томе активно помаже режиму, а други део помало пилатовски пере руке у нади да ће Вучић поломити врат на косовском питању и да ће онда они моћи да преузму власт без „баласта Косова“.

Дошли смо дакле у парадоксалну ситуацију у којој нам амбасадори Русије и Кине у два дана синхронизовано у јавни простор враћају тему међународног права и на њему утемељене Резолуције 1244 као јединог оквира у којем је могуће направити компромисно решење за Косово и Метохију и уместо да ово буде тачка окупљања националне енергије и нулта тачка неопходног политичког договора у земљи је отворен нови политички фронт. Тај политички фронт је разврставање по линији учешћа на изборима или бојкота истих. Оно што не говори нико од ових који су започели да нас разврставају је то шта у пракси значи учешће на изборима или бојкот уколико не постоји јасна логика и прецизно дефинисан политички циљ?!

Уколико је политички циљ избора 2020. да се ојача унутрашња снага и јединство око одбране уставног поретка, онда је потпуно сврисходно направити неку врсту референдумске атмосфере у којој се онда од народа може очекивати огромна излазност и подршка за све оне који се јасно изјасне у правцу одбране Космета. Таква поставка би подразумевала неку врсту националног окупљања које би у овом моменту била непробојна брана за већ увелико ослабљени политички Запад. Са друге стране, уколико је поставка власти таква да на изборима тражи подршу народа за тзв. компромисно решење по коме се врши разграничење између Срба и Албанаца чиме се на мала врата признаје независност Косова и отвара могућност за довршетак пројекта велике Албаније, онда је патриотска дужност свакога човека, а поготово нас који се бавимо политиком да се против тога побунимо и да на сваки начин гледамо да такву намеру осујетимо. У том случају не треба искључити ни мере грађанске непослушности, уличних демонстрација и бојкота избора и свих институција које ће бити установљене на бази таквих избора.

Овде дакле долазимо до кључне ствари. После тридесет година лажних обећања која су давана у изборним кампањама политика је сведена на трговину, а избори на математику. Из тог разлога смо и дошли у ситуацију да се људи уместо по политичким идејама разврставају по томе да ли учествују на изборима или не, што већ само по себи јасно говори да смо у дубокој кризи и да нам је неопходан рестарт. Питање Косова је она тачка која у политику може да врати идеологију и етику и баш због тога ја лично, а и партија на чијем сам челу нећемо журити у одлуци о учешћу на предстојећим изборима. Наш једини критеријум биће процена да ли својим политичким деловањем доприносимо одбрани уставног поретка и државотворне традиције Србије, а Резолуција 1244 је у овом моменту мера разумног и рационалног патриотизма. И зато јавни и обавезујући став о овом документу мора да буде императив. 

Мирослав Паровић, Народни слободарски покрет

Објављено у Недељнику Афера.