Случај „албанске пекаре у Борчи“ је показао да је у Србији веома лако направити малигни политички инцидент и тиме отворити потенцијално озбиљне политичке проблеме. Разлог је у непостојању државног имуног система способног да брзо и ефикасно реагује, па се онда ствари врло брзо пребацују на поље политике, а ту има свакаквог света углавном максимално погодног за манипулацију. Јер да се не лажемо, само је изманипулисан човек (или пак убачен) могао на оправдани протест доћи са прасећим главама и тиме непотребно отворити меки трбух и омогућити српским аутошовинистима могућност да опет националну политику прикажу као примитивну и заосталу. То вам је она ситуација у којој је кроз читав комунистички период четнички покрет приказиван искарикирано, а онда су поштоваоци тековина тог покрета прихватили карикатуру као стварност и тиме сами нанели штету сопственим уверењима. Наравно, има и оних који активно раде на томе да се креирају такви догађаји и да се потом из Београда шаљу медијски извештаји о томе да постоје међунационалне тензије јер управо се такви извештаји уклапају у већ одавно припремљену матрицу по којој смо ми ти који рушимо, палимо, протерујемо.
Оно што је пак непорецива чињеница је да се Срби у Србији већ јако дуго осећају као грађани другог реда јер смо свакодневно изложени бројним примерима ниподаштавања и вређања националног идентитета. Примери антисрбизма су свеприсутни у нашој држави. Од симбола „Велике Албаније“, усташких симбола, величања муслимаских фашиста, пропагирања Велике Мађарске и тд. Посебан проблем је тај што власт све време показује игнорантски однос чак и у случајевима када је црно на бело имала пријаве о величању нацизма, а које су одбациване са ставом да је боље не изазивати веће проблеме. Примера ради прошлог лета у Суботици је један припадник хрватског народа прослављао победу у фудбалу носећи мајицу са усташким симболима, члан руководства моје странке Бранко Ћирјаковић је поднео тужбу која је одбијена. Новији пример је одлука да се у Тутину дају имена улицама осуђеним сарадницима нациста, као и припадницима терористичких и сепаратистичких група које су током деведесетих убијале цивиле, војску и полицију на Косову и Метохији. И на провокацију из Тутина држава је одреаговала само медијским притиском, а без било какве системске реакције.
Лично сматрам како се под хитно мора прекинути са игнорисањем свеприсутног аутошовинизма, а посебно са занемаривањем антисрбизма. Власт мора да престане да се овим темама бави само преко медија користећи их за доказивање сопственог патриотизма већ треба да обезбеди механизме за сузбијање ових негативних појава и да онда конкретно и на делу докаже снагу и одговорност према друштву и држави. У овом моменту је једино разумно и рационално решење донети Закон о забрани антисрбизама и онда по том закону брзо и ефикасно кажњавати свакога ко пропагира било коју мрачну и рушилачку идеологију. Да постоји такав закон не би постојао „случај пекаре у Борчи“ јер би изгредник који је показивао симбол фашистичке творевине „Велике Албаније“ био кажњен на начин на који се кажњавају изгредници који нпр. у Немачкој показују симболе нацизма или они који било где у свету пропагирају антисемитизам.
Без системског приступа вођењу државе добија се широко поље за манипулисање и злоупотребе, а то свакако не може бити у националном и државном интересу. Нико не може да ме убеди да је нормално да за све већи број проблема са којима се друштво и држава суочавају нема другога решења до медијских и политичких кампања или уличних демонстрација. Тренутна ситуација је да се Србија своди на државу у којој се процеси одвајају ван институција, што у неку руку јесте сан свакога ко је на власти, али је то уједно и сан свакога ко би да руши друштво и државу јер закони и институције су тај имуни систем који штити све нас од деловања разних екстремиста и људи лоших намера. Насушна потреба српског друштва је да коначно добије политички систем способан да односе у друштву и држави регулише системски и да на тај начин обезбеди сигурност и извесност, а то се не може у систему медиократије и политике сведене на свакодневне перформансе.
Мирослав Паровић, Народни слободарски покрет
Објављено у Недељнику Афера.
