То је то, приближавамо се крају дводеценијске велике геополитичке игре око Косова и Метохије. Бомбардовање Србије је означило почетак процеса у којем су тада једнитвени САД и ЕУ желели да направе последњи корак пред завршни удар на Русију, док је са друге стране сама Русија тада започела нову политичку еру у којој је уложила сав напор да не буде лак плен. Од тог момента Косово је престало да буде само централно место српске идентитетске политике већ је постало важно у глобалном поретку политичке моћи и утицаја.
За претходних двадесет година по свим критеријумима САД је слабила и наставља да слаби са својим утицајем о чему најбоље сведоче дешавања у Сирији и Венецуели. Русија је реално драстично ојачала у овомо периоду, али и добила милионе фанатизованих непријатеља на сопственим границама и непрекидну тежњу Американаца да подршком антируским државама у Европи направе америчку тампон зону и нову гвоздену завесу. И на крају, ЕУ је у међувремену драстично ослабила и на њено место је сада у политичком смислу дошла осовина Берлин-Париз која покушава да води колико толико независну политику пре вега у односу на САД.
Сви они су се сада сусрели на питању Косова и Метохије и свакој од заинтересованих страна је стало да се то питање реши у складу са њиховом стратегијом и интересом. Надам се да наш државни врх разуме да је прошао период „меденог месеца“ у којем је било могуће бити „умиљато јагње које сиса више мајки“. Нема више могућности за стратегију „куповине времена код великих“ иако је то истини за вољу био један од највећих успеха актуелне власти и уједно једна од стубних тачака оволике политичке моћи коју има Александар Вучић. Међутим, ово је потенцијално и велика опасност јер није лако променити стратегију која ти је донела толико успеха и у таквим околностима се лако праве кардиналне политичке грешке са великим последицама по народ и државу.
Верујем да је свима постало јасно како нити у петак 26. априла на састанку са Владимиром Путином, нити у понедељак 29. априла на састанку са Ангелом Меркел и Емануелом Макроном нити на планираном састанку у Вашингтону (највероватније јун ове године) више неће бити могуће бити начелан већ ће свако захтевати јасно одређивање Србије према коначном статусу Косова и Метохије. У најкраћем Немци нуде дупли суверенитет над делом Космета где Срби чине већину, Американци нуде договор о трајном миру између Срба и Албанаца који као једну од тачака има територијално разграничење, док Руси нуде поштовање Резолуције 1244 и Устава Србије.
Политичка моћ и утицај Немачке на читав случај је најмањи и делује ми да је једини мотив састанка у Берлину тај да се покаже како политички гледано Брисел више не постоји. Последично ово значи да су Немачка и Француска признале да Бриселски споразум суштински више није на снази и да је легитимно вратити се на поставку из 2012. године. Међутим, овај састанак у Берлину отвара и једну много бољу прилику за Србију. Наиме, Немачка је независно од свих ранијих разговора и међународних уговора одлучила да на сто стави и сопствену понуду. Пре тога је исту ствар урадио и амерички председник, Доналд Трамп који је чак јавно позвао да Бела кућа буде место потписивања историјског споразума Срба и Албанаца.
Све ово нама отвара могућност да и ми потражимо савезника који би исто тако могао да понуди своју платформу. Из тог разлога снажно се залажем да државни врх званично од Русије затражи да се ова држава прихвати активног учешћа у преговорима око решења проблема на Косову и Метохији и да Москва буде место у којем ће се одржавати будући састанци. Русија је у претходних неколико година показала да је постала довољно моћна и способна да активно учествује и решава најсложеније међународне проблеме и да при томе остане у оквирима дефинисаним оснивачким актима Уједињених нација.
Наравно, овакав позив званичне власти у Србији би истог тог момента значио јасно међународно сврставање и сигурну политичку одмазду коју би доживео режим Александра Вучића. Баш због тога пре свега треба приступити националном договору и формирању широког политичког фронта одбране Србије од те и такве одмазде. Да не будем погрешно схваћен, заиста не мислим да је било који режим једнако Србија и катастрофално је било коју власт поистовећивати са државом, али онај режим који се одлучи на жртву бранећи националне интересе заслужује да има партнере у тој борби. Дакле, режим је на потезу. Господо, шта бранимо?!
Мирослав Паровић, Народни слободарски покрет
Чланак објављен у Недељнику Афера.
