Србија нема компаније које би ушле у посао од 600 милиона евра
Србија се налази пред огромним политичким и инжењерским подухватом званим „Турски ток“.
Изградња магистралног крака гасовода ће бити огроман изазов јер цео пројекат треба урадити релативно брзо и мимо воље моћног политичког лобија који активно ради на томе да где год је то могуће спречи присуство руских енергетских компанија. Из тог разлога читав пројекат мора бити урађен максимално професионално како би се минимизовале могућности за опструкцију.
Руске компаније ће у читавом послу извођења радова на гасоводу бити формално главни носиоци посла. Од угрубо милијарду евра колико је планирано за цевовод и компресорску станицу, неке четири стотине милиона евра ће отићи на послове изградње гасовода, две стотине милиона ће коштати пратећа логистика и остатак је цена опреме. Оно што се може очекивати је да највећи део посла на изградњи и логистици руски партнер понуди подизвођачима јер је слабо вероватно да ће они довлачити људство и технику са много већих и важнијих градилишта које имају широм Русије и у државама бившег СССР. Посао од неких шест стотина милиона евра је лепа прилика, међутим ту долазимо до једног од највећих проблема читавог посла, а то је недостатак домаћих компанија способних да се ухвате укоштац са оваквим пројектом. Словом и бројем Србија нема нити једну фирму која има потребне машине за постављање цевовода оваквог промера, а имајући у виду величину посла и потенцијал тржишта тешко се може очекивати да ће се нека компанија одлучити за набавку изузетно скупих специјализованих радних оруђа. Такође, у Србији нема потребног стручног кадра са искуством у изградњи гасовода, што је и логично с обзиром да се такав пројекат код нас никада и није радио. С друге стране, извођачке компаније из Европе се неће утркивати за преузимање овог посла јер ће се плашити евентуалних санкција, а „колач“ није толико велики да би њихов менаџмент занемарио ризик доспевања на неку „црну листу“. Оно што остаје као могућност је да се потраже евентуално заинтересоване компаније из Азије којима би се овим пројектом могла отворити перспектива уласка на европско тржиште, а што је за многе такве фирме врло привлачна ствар те су стога спремне да на неки начин „кредитирају“ посао како би стекли европске референце.
Поучен искуствима из неких других пројеката не сумњам да ће „колач“ од шест стотина милиона евра бити велики мамац за бројне хохштаплере и ташна-машна фирме које ће преко политичких веза гледати да узму део посла рачунајући на систем „лако ћемо“, а то је управо највећа замка и опасност. Колики је то потенцијални проблем можда најбоље говори пример изградње Коридора 10 на којем су небројено пута пробијени рокови, а реч је о технички драстично мање захтевном послу и пројекту који није политички саботиран нити је под таквом лупом под каквом ће бити „Турски ток“.
Није тајна да сам неко ко годинама активно ради на томе да Србија добије магистрални гасовод и баш због тога имам потребу да јавно укажем на ту по мом мишљењу опасну могућност да се читав тај подухват олако схвати или још горе, да се види као прилика да се лако и брзо узму велики новци на провизијама. Није тајна да се у читавом нашем региону уврежила логика по којој политички подобни добијају послове, а онда друга или неретко трећа рука те послове конкретно ради. Међутим, код стратешких пројеката овог типа та логика се мора сасећи у корену и прве карике које ће ићи после Гаспрома и Србијагаса (партнера у пројекту) морају бити веома чврсте, што значи да не могу бити ташна-машна, већ морају бити компаније светског реномеа способне да изнесу и посао и издрже политички притисак којем ће бити изложене.
Аутор је председник Народног слободарског покрета
Извор: ДАНАС, 23.02.2019.
