Недавна посета Владимира Путина упалила је црвене лампице у Вашингтону и покренула механизам својеврсног дипломатског блицкрига којим се планира да се у наредних неколико месеци потпише и у дело спроведе дуго најављивани споразум Београда и Приштине. Основна замисао је да се споразумом договара стање ороченог замрзнутог конфликта у којем се четири општине на северу КиМ дефинишу као зона дистрикта (слично као Брчко у БиХ) док се Заједница српских општина оснива на простору јужно од реке Ибар и у њену надлежност би ушла и управа над најважнијим манастирима Српске православне цркве. По истеку споразумом дефинисаног прелазног стања северни дистрикт би имао право на референдумско изјашњавање којим би се припојио остатку Србије док би се остатак Косова и Метохије највероватније фузионисао са Албанијом у јединствену државу. На овај начин планира се фактичко разграничење између Срба и Албанаца и то без стварања нове албанске државе чиме би се избегло формално признавање Косова као међународно признате државе са столицом у Уједињеним нацијама. Највероватније место одржавања завршних састанака и евентуалног потписивања споразума би био Беч чиме САД жели да макар симболички укључи Европу у коначно решење питања Косова и Метохије.

Интерес Америке је да до краја дефинише и формално обезбеди своју „албанску тврђаву на Балкану“ преко које би на најефикаснији начин контролисали саобраћајне и енергетске путеве који повезују Русију и Турску са остатком Европе. Рачунајући на руско, али и европско противљење идеји разграничења планиран је споразум сличан грчко-македонском уговору из Преспе чиме би се Москва и Берлин ставили у доста тешку позицију да се противе вољи и заједнички дефинисаном интересу две стране.

Власт у Београду ће ову америчку понуду добити као последњу шансу да се питање Косова и Метохије реши неком врстом компромиса (барем како компромис замишља САД). Уколико се понуда одбије уследиће озбиљна политичка одмазда у којој неће бити бирана средства да се режим делегитимише и криминализује. У игри је чак и увођење санкција Србији чиме би се покушао изазвати социјални бунт јер је рачуница да ће грађани Србије најпре реаговати на удар по ионако испражњеним џеповима. Након тога би био отворен конкурс за „српског Зорана Заева“, политичара спремног да зарад добијања међународне потврде легитимитета уради било шта што од њега Вашингтон тражи.

Лично сматрам да је по интерес Србије и нас као народа недопустиво да се потписује било какав споразум око Косова и Метохије, а да он није део решавања целокупног српског националног питања на Балкану. Не видим логику да се Албанцима даје право које се не даје Србима у Босни и Херцеговини и Црној Гори. Поготово не видим нити један разлог да се у периоду успостављања новог глобалног договора између светских сила напушта Резолуција 1244 која обавезује сваку чланицу Савета безбедности да третира питање Косова и Метохије као отворено, а што Србији гарантује могућност да у новим околностима на праведнији начин буде решено наше државно и национално питање.

Због свега, Србији је неопходан унутрашњи договор којим бисмо заједно дефинисали црвене линије националног и државног интереса и достојанства. Без тога ће свака међународна иницијатива било пријатељска било непријатељска бити могући увод у катастрофу. Ко не верује треба само да прочита сведочанства о двадесет и седмом марту.

Мирослав Паровић, председник Народног слободарског покрета

Објављено у листу Данас, 24.01.2019.