Интервју у СРЦу (Српском ресурсном центру) Белгород, Русија, за портал Слободара водио и превео са руског Немања Вукчевић, члан Политичког савета Народног слободарског покрета

Драга Татјана Павловна, имао сам прилику да присуствујем Вашем предавању, на којем сте школарцима и студентима овде у Русији, говорили о Србији и Србима. Осетио сам Ваше искрено одушевљење и топлину док сте говорили о Вашем путу, и боравку у Србији. Откуда то?

Одувек сам имала интересовање за Србију. Нарочито од 1999. године, када сам „блиско осетила“ трагедију која вас је задесила, и од тада моје интересовање за Србију никад није престало. То интересовање једноставно је прерасло у љубав 2012. године, када сам први пут имала прилику да предајем Руски језик у Србији, у Нишу. Тада сам се заљубила целом душом, и од тада свуда где постоји прилика  да говорим или држим предавања, ја обавезно презентујем Србију и Србе, чак и када то није директна тема.

Колико ми је познато боравили сте и у Косовској Митровици?

Да, половину 2013.године, први пут. Ви знате да се у Косовској Митровици налази Приштински Универзитет, који је брзо пресељен да би се сачувао, у оквиру којег је и Филозофски факултет на којем постоји Катедра руског језика. Катедра постоји 55 година, али на жалост Руски језик је све мање популаран на тој територији, јер је материјална подршка мала, или је готово нема, иако постоји интересовање студената. Њихова мотивација је интересовање за Русију, или стицање предности у пословању кроз страни језик.

Можете ли ми рећи какви су Ваши утисци били у том периоду, и какви су сада, постоји ли нека разлика?

Знате, када сам се први пут вратила из Србије у Русију, ја ни о чему другом нисам могла да говорим. Све своје пријатеље и рођаке одмах сам научила да кажу  „Живели!“. Кад би се окупили, кажем им, никаквих дугих здравица*, само „Живели!“ и то је све! Своју кћерку одмах сам научила да прави питу! Србија, то је за мене све! Једноставно, толико сам много говорила о Србији, да су ме пријатељи, у шали питали,  да ли уопште и имам неку другу тему за разговор. Знате, касније, целу 2014. годину провела сам радећи у Кини. Али, када сам се вратила у Русију, ја сам и даље, опет, причала о Србији, а не о Кини. То је зато што се у Србији нисам дружила само са колегама, него сам стекла много пријатеља, упознала сам уметнике, па сваки други Србин је песник! Ја и сама мало пишем песме, а још знам напамет стихове Јована Јовановића Змаја.

Међутим, када сам се вратила из Косовске Митровице, дуго сам  ћутала. То је разлика о којој сте ме питали. Било ми је тешко да схватим  да не смем да пређем на другу страну реке Ибар, и да гледам депресивна лица људи који говоре – ми не знамо шта ће бити са нама, ми не знамо шта ће се догодити, нема будућности. . .због тога, кад год бих могла, ишла сам у Ниш, или Београд, да упијем позитивну енергију и љубав на коју сам, иначе, навикла у Србији.

Ви сте били сведок и једне кризне ситуације у Косовској Митровици? Како сте се осећали?

Да…чак и по самом доласку у Косовску Митровицу, упозорена сам да не смем да кажем да ћу предавати Руски језик. А, шта сам ја као Рускиња могла да кажем!?  Ипак, некако сам прошла. Други пут, на Универзитету су нам рекли да треба да изађемо на улицу како бисмо сачекали неког српског политичара. Одмах сам приметила сам да је кретање кроз град ограничено,  и да војници КФОР-а свуда стоје наоружани. Ми смо чекали на аутобуској станици, да дође Марко Ђурић, о којем ја, ништа до тада, нисам знала. Уморила сам се чекајући, и замолила да се вратим у своју собу. Чим сам ушла, чула сам јако гласне сирене. Одмах су ме и звали телефоном и упозорили да нигде не идем из собе, да је врло опасно.  Сви у Србији знају звук сирене, тог дана у Косовској Митровици неколико сати непрекидно чуо се тај ужасни звук, и помислила сам да је почео рат, због свега што су ми раније говорили. Срећом, брзо су дошле колеге, и рекли да је у питању само провокација.  Увече, видела сам страшне сцене на телевизији, и још више се уплашила, јер сам схватила да ме је само неколико минута делило од тог страшног догађаја. Неколико дана није било наставе на факултету, знала сам да је граница затворена и да никуда не могу да изађем.  Хвала Богу, прошло је, али заувек ћу имати тај утисак, и тада сам схватила колико је све у Косовској Митровици непредвидиво и опасно, да у сваком секунду све може да експлодира. Касније, обилазећи цркве са својим студентима, схватила сам да нико никада не може отерати Србе са Косова, ни кризне ситуације, ни сирене, нити било какви службени папири. То је душа Србије.

Када сте већ споменули цркве, да ли сте можда чули за изјаве у медијима, да српске православне цркве на Косову нису само српске, него су и албанске? Да ли, можда такве изјаве можете да упоредите са актуелном ситуацијом у Украјини, где се покушава одвојити Украјинска православна црква? Шта мислите о томе, као професор, и као Рускиња која је била у Србији?

То је ужасно! То је веома озбиљно питање. Ја Вам могу рећи своје лично мишљење. За мене је то болно. Православна црква има своју једну веру, Симбол вере, богослужење . . .ако би се десило одвајање Украјинске цркве, то је раскол. А раскол никада никоме није донео нешто добро. Не верујем да би се људи у Украјини радовали томе, или да би били радоснији. За мене, то је трагедија, ако се догоди у православном свету, Тешко ми је да представим себи, како се православни могу разделити.

Мислите да је то веома чудно, и да је немогуће?

Да, веома чудно, али како нам је показала историја, све је могуће.

Можда заправо и не говоримо о религији, него о политици?

Да… постоји подршка таквим процесима, и од стране верских вођа, и од стране неких политичара. Али, због чега је то потребно? То је потпуно непотребно. Када сам била са студентима у обиласку косовских цркава и манастира, 05.маја били смо у Призрену, био је црквени празник, и литургија. Хоћу да кажем да је било много људи, а међу њима и Албанци који су дошли на службу. Нико им не брани да доћу, и буду на служби. Врата цркве су широм отворена. Због чега онда правити нову албанску цркву!? Једноставно може да се дође у цркву која је већ ту.

Уместо питања, на крају сам хтео да Вам упутим позив да следећи пут када будете долазили, обавезно посетите Нови Сад, и да у Новом Саду наставимо овај занимљив и топао разговор.

Хвала! Обећавам Вам да ћу свакако доћи у Нови Сад, јер сам о томе одавно маштала. Моје прво следеће путовање, моја прва следећа дестинација је Нови Сад. Хвала Вам велико на пријатном позиву.

*Код Руса, обичај је да се приликом наздрављања држе нешто дуже здравице, и да на све присутне дође ред да наздраве на такав начин.

Татјана Павловна Матјушкина, предаје Руски језик на Универзитету В.Г. Шухов, у Белгороду, у Русији, али и у Кини, Узбекистану, Србији… Већ 35 година бави се питањима језика и културе. Аутор је бројних међународних публикација, а по њеној методологији и уџбеницима предаје се Руски језик за странце. Добитник је државне награде Почасни радник високог образовања. Аутор је две збирке песама и акције „Србија у срцу мом“ коју редовно спроводи и и на тај начин информише школарце, студенте, и грађане о Србији и Србима.