Сведоци смо задњих неколико деценија, интензивно од седамдесетих година прошлог века, још интензивније после петооктобарских промена, невероватно помпезно и славодобитнички најављиваних долазака страних инвеститора.
Након тога је требало да уследи невероватни бољитак за нашу, социјалистичко-самоуправљачким управљањем а потом и ратно-транзиционим дешавањима, девастирану привреду. При томе су домаћи инвеститори у најбољем смислу игнорисани а најчешће шиканирани, да не кажем рекетирани. Додуше ретко, дешавало се и да су максимално повлашћени, што само говори у прилог томе да српски привредници никада нису имали нормалан третман.
У сваком случају, у Србији се правила тржишне игре никада нису успоставила.
Не доводећи у питање добру намеру морам да посумњам у стручност заговорника „политичких“ страних инвестиција. Уосталом, о томе говоре и сами, више него скромни, резултати тих активности. Такође, не могу а да не приметим то да стручна јавност – ек.факултети, ек.институти и угледни појединци од којих многи на овај или онај начин партиципирају или су били у власти, што директно што индиректно – превиђа неке елементарне постулате модерне економије по којима је свет одавно постао једно велико глобално тржиште те самим тим подела на домаће и стране инвеститоре уопште не стоји.
Ако сада ову нашу „традицију“ појачамо новим „дериватом“ тј. стимулисањем радних места са 10.000 евра онда тек добијамо нешто што нема везе са економијом.
Прво, доминантни елементи који опредељују озбиљне компаније за долазак на неко тржиште, и да конкретно инвестирају у једној а не другој држави, су близина и величина тржишта за пласман производа, правна сигурност, квалитетна радна снага, цена енергената, добра инфраструктура тј путеви, железница, луке и сл.
Друго, нигде и никада ниједна озбиљна компанија (част изузецима) у својим калкулацијама не узима у обзир постојање било каквих видова стимулација, новчани износ по запосленом, бесплатна земљишта, хале и сл., јер то напросто не постоји у њиховом систему вредности тако да они не базирају своју дугорочну пословну политику на таквим параметрима. Највише што треба омогућити као стимуланс инвеститорима, намерно изостављам страним јер је то бесмислено – сви су инвеститори исти, су одређене пореске олакшице.
Субвенције у развијеним економијама углавном постоје у оквирима агробизниса и превасходно су намењене домаћим произвођачима што би требало и наша држава да ради тим пре што у тој бранши имамо пар великих произвођача на светском нивоу.
Важно је напоменути да је правно немогуће обавезати, неекономским параметрима и бесмисленим субвенцијама привучене инвеститоре, на дугорочни останак у нашој земљи јер они увек могу рећи да су се промениле тржишне околности а онда збогом субвенције и српско тржиште. Сматрам целисходним и неопходним да са поносом стимулишемо домаће предузетништво као што то раде све најугледније земље света које су нам узор у овом послу. Такво предузетништво је нешто најздравије и дугорочно најисплативије за нашу земљу у целини. Треба да се поносимо својим предузетницима те да им пружимо сву подршку у томе шта раде и чиме се баве поготову приликом њиховог изласка на страна тржишта где се заправо и стиче најверодостојнија слика о стању, улози и потенцијалу наше економије на светском нивоу.
Само интеракцијом са што ширим окружењем се долази у посед нових технологија, знања и других вештина неопходних за достизање светског нивоа конкурентности. Све то, наравно, строго водећи рачуна о законитости у раду, а не да их на било који начин, а стимулације страним инвеститорима то управо чине, стављамо у неповољнији положај у односу на поједине стране инвеститоре. То је прави пут ка оздрављењу наше економије и дугорочно одрживом просперитету земље у целини те повољнијем позиционирању на светској економској сцени.
Аутор је председник Економског савета Народног слободарског покрета
Извор: ДАНАС, 07.05.2018.
