О односима Азербејџана и Србије, енергетској безбедности Европе, као и о ситуацији на Балкану у Интервјуу за Спутњик – Азербејџан говори председник српске партије Трећа Србија, Мирослав Паровић.

– Како у овом тренутку оцењујете односе Србије и Азербејџана, како у политици, тако и у енергетици?

Србија и Азербејџан већ неколико година уназад имају добре политичке односе са сталном тенденцијом повећања сарадње.

У енергетском смислу, Србију и Азербејџан повезује тежња да се део српске потрошње земног гаса обезбеди и кроз конекцију наше земље на гасоводе који ће гас из Азербејџана транспортовати у Европу.

– Какву улогу може играти Азербејџан у обезбеђивању енергетске безбедности Европе, с обзиром на укидање санкција Ирану?

Гас из Азербејџана може подмирити један део потрошње гаса у Европи и на тај начин повећати сигурност снабдевања европских потрошача. Енергетска политика држава ЕУ, али и држава попут Србије које нису чланице је да се изврши максимална диверзификација ризика у снабдевању гасом, а то је могуће постићи само кроз снабдевање из више различитих праваца, као и снабдевање из више различитих извора.

„Гасни рат“ у Европи се поготово разбуктао после најава да ће Русија потпуно одустати од транзитног правца преко Украјине, што још додатно даје на важности гасоводима који ће се снабдевати из извора у Азербејџану.

Ситуације у Србији и у Азербејџану су сличне по више питања, например питање Косова и Карабаха, као и насталој и конфронтацијом Русије и Запада.

– Како видите перспективу регулисања питања Косова и Карабаха у условима супротстављања Запада и Русије?

Запад је на случају бивше СФРЈ, а поготово на примеру Србије показао непринципијелност и практично је укинуо институцију међународног права. Имајући у виду ту чињеницу, данас је апсолутно немогуће извлачити опште закључке и повлачити паралеле. Решење и за проблем Косова и Метохије и за проблем Карабаха је у успостављању нових глобалних правила која уважавају чињеницу да свет више није униполаран и да је стога потребно успоставити ново равнотежно стање. Мислим да Запад још увек не разуме ту потребу, што је и узрочник све већег броја жаришта у свету.

– Шта очекује такве државе као што су Србија и Азербејџан у условима, када те државе не подржавају ниједну страну у конфронтацији Запада и Русије?

Наше земље су у специфичној ситуацији, јер се преко наших територија ломе геополитички интереси великих сила. Ово нас јако често доводи у незавидан положај у коме морамо да се опредељујемо и дајемо одговор на питање или-или. Међутим, сматрам да је сазрело време и лично се за случај Србије залажем да побегнемо од опредељивања тиме што ћемо постати нека врста политичког пута сарадње између Истока и Запада.

– Данас у медијима нашироко се расправљао питањима „Нове Европе“. Шта подразумева тај програм и које место у њој заузимају постсовјетске државе?

Идеја „Нове Европе“ је први пут изнесена на скупу чији сам ја био домаћин прошлог октобра у Београду. У основи идеја представља потребу да се Европа интегрише на простору од Лисабона до Владивостока, јер је више него очигледно да се само кроз концепт „Велике Европе“ може остварити независност и суверенитет европских народа и држава.

Уколико би се простор те и такве „Велике Европе“ посматрао као систем плућа, онда би простор постовјетских држава био друго плућно крило таквог система, јер би се интегрисао технолошки високо развијени Запад, са Истоком богатим ресурсима и то би била најлогичнија интеграција.

Наравно, атлантистичким снагама једна оваква интеграција никако не одговара и баш зато они и изазивају низ криза како би се то осујетило. Балкан и Кавказ су одувек били неуралгичне тачке за изазивање криза, а имајући у виду да Србија и Азербејџан заузимају централна места ових региона, то значи да би наше две државе могле да буду и некаква врста посредника, али и осигурача идеје „Нове Европе“.

– Колико знамо, ситуација на Балкану увек је била и остала натегнута. Како оцењујете ситуацију на Балкану и колико реално да она у овом тренутку експлодира?

Балкан, а посебно централни део нашег региона је већ миленијумима најважнији пут који повезује Исток и Запад. Тим путем већ миленијумима пролазе различити интереси и на том путу се већ миленијумима воде озбиљни геополитички обрачуни. У овом моменту је Балкан једини преостали пут којим се Исток и Запад Европе повезују, такође Балкан је најозбиљнији пут којим Кина улази у Европу. Баш због тога се тренутно врши општа дестабилизација региона и опасност од избијања нових сукоба је сваким даном све већа и већа.