Не улазећи у оцену политичког резултата постпетооктобарских дешавања који је био, још увек је и тек ће бити предмет разноразних анализа, процена и слично, тешко се одупрети утиску да је далеко важнији, чак верујем и прави крајњи циљ, део тих дешавања био у области економије.

Наиме, сведоци смо тога да су се одмах после петооктобарских догађања, додуше често полуинкогнито, на јавној сцени Републике Србије појавили разноразни светски, можда боље речено белосветски, мешетари са „препорукама“ како да се наша економија унапреди и доведе до нивоа на коме се налазе економије средње развијених, а потом и развијених земаља Европске уније и света у целини.

У функцији тих и таквих саветодаваца су били, како угледни појединци, из света и наше земље, тако и разне светске институције и организације.

Све то овако речено и са стране гледано је веома лепо јер свако од нас жели добро земљи у којој живи, а тиме себи и својој породици с тим што је велико питање да ли су нам се поклапали интереси са нaведеним организацијама и појединцима из света и делом наше земље.

Угледне међународне, пре свега финансијске, институције су сматрале да је прави начин за подизање нивоа ефикасности наших, у државно-друштвеном власништву, компанија и банака у тоталној приватизацији по сваку цену.

Побројати све компаније и банке које су у овом периоду и оваквим приступом уништене би захтевало огроман простор, време и труд тако да ћу се овога пута фокусирати само на једну од најновијих, по мени далеко најзначајнији у финансијском сектору, аквизиција у том-таквом приступу.

За време мандата Млађана Динкића, једне од перјаница таквог по економију Србије погубног приступа реструктурирању привреде, договорена је и докапитализација Комерцијалне банке Београд.

Докапитализација је морала бити из иностранства јер би се тако банка још боље инкорпорирала у светске финансијске токове.

То нигде у нормалној држави не пролази, али код нас све што је имало било какав знак-предзнак страног, априори је прихватано као идеално.

Од државе у којој су министарска и гувернерска места били прва радна места већини именованих појединаца није се боље могло ни очекивати.

Тако смо доведени у позицију да је тадашњи министар финансија, М.Динкић, гарантовао страним улагачима добит на уложени капитал без обзира на пословни резултат банке при чему су они стекли власничка и управљачка права у банци што је само по себи нонсенс.

Узимањем кредита се обавезујете на годишњи износ камате договорен кредитним аранжманом, али тада давалац кредита не улази у власничку структуру зајмопримца, поготово не стиче управљачка права.

У случају да се улагањем новца улази у власничку и управљачку структуру то подразумева и преузимање ризика у пословању тј. нема загарантованог добитка као у овом случају.

Такав случај уласка у власничку структуру је незабележен у нормалном пословном свету и озбиљан је пример поданичког, зарад личне користи и промоције, понашања појединаца из наше, тадашње, власти тако и показатељ стварних намера светских финансијских институција.

Иоле озбиљна држава би без оклевања кренула у спор пред међународном арбитражом за поништај целог или делимичног аранжмана који је очигледно склопљен на штету државе, a o кривичној одговорности помињаног министра Млађана Динкића да и не говорим.

У свакој правној држави би, у најмању руку, министар финансија и гувернер из тог периода били оптужени за корупцију.

Гледајући изјаву председника једне од тих међународних финансијских институција који је пар пута поновио да се уговори морају поштовати стекао сам утисак да у данашњој власти, која заиста није урадила тај аранжман, немају појединца у виду гувернера НБС, министра финансија или пак Председника Владе који има потенцијал да им то оспори.

То се дешава, као и код уласка у спорни аранжман, када немате компетентне особе на местима као што су, у овом примеру пре свега, гувернер и министар финансија.

Даље говорећи о, по нашу економију погубном процесу приватизације Комерцијалне банке, треба поновити да је та банка кључна полуга монетарне економије државе и да НБС мере монетарне политике усмерене ка поспешивању развоја и стабилности привреде не може успешно спроводити без директног уплива у бар део банкарског система где нам је и остала, од озбиљнијих, само поменута банка у већинском државном власништву.

Само преко банке-банака у којима држава има право управљања је могуће креирати жељену структуру и ниво развоја привреде, у складу са националним интересима, а поготово је истина да се само на тај начин могу мобилисати средства за инфраструктурне радове чије је финансирање изузетно специфично како због висине улагања тако и због рока повраћаја уложених средстава.

Све друге банке су априори подређене остваривању што већег профита, што је сасвим легитимно али често и не идентично са општим тј. државним интересом!

Да сам у праву говори и то да су у земљама екстремно развијене тржишне економије пар највећих банака, Citygroup – САД, Commerzbank – Немачка, Royal Bank of Scotland – Велика Британија…, значајно у државном власништву управо из горе наведених разлога.

Мађарска је такође, водећи се националним интересима, задржала велики део финансијских институција у свом власништву као нпр. MFB – Magyar Fejlesztési Bank и MKB – Magyar Kereskedelmi Bank

Такође у прилог очувања Комерцијалне банке Београд у државном власништву говоре и резултати пословања по којима је банка прошле пословне године остварила добит од око 70 милиона еура што је изузетно добар резултат за услове у којима банка послује, а и показатељ да би потенцијални купац за свега 3-5 година отплатио своју инвестицију с обзиром на износе који се помињу као могућа цена државног пакета деоница у банци.

Такву продају никада нико добронамеран не би обавио.

Тачно је да банка може и треба далеко боље да послује али решење тога је у наставку овог текста а не у продаји банке.

На самом крају, узимајући у обзир море навођених разлога за приватизацију Комерцијалне банке Београд, доста и оправданих, треба рећи само то да је решење свих тих навода само у професионализацији управљања банком са јасно дефинисаном визијом, стратегијом, мисијом и циљем у пословању!

То са партијски делегираним менаџментом није могуће!

У Београду, 24.06.2019.

Слободан Тешић, дипл.ецц,
Председник одбора за економију Народног слободарског покрета