Позивам власт у Србији, а пре свега Александра Вучића да изађу из позиције у којој се праве мртви и чекају да криза прође. Та тактика је делотворна краткорочно, али тај рок је давно истекао и сада као држава делујемо смешно.

Једна од страна у сукобу који је изазвао глобалну кризу је Руска Федерација са којом ми као држава имамо потписан споразум о стратешкој сарадњи у области енергетике који датира из 2008. године. Овај документ је најважнији уговор који имамо са том државом и на бази којег смо у претходних петнаестак година имали велику корист. Међутим, имајући у виду да су наступиле потпуно нове околности које су врло различите у односу на период 2008. Србија  би морала да иницира преговоре о ревидирању енергетског споразума који имамо са Русијом. Поред дефинисања другачијег статуса Нафтне индустрије Србије тако да се спречи могућност да та стратешка компанија дође под удар санкција, фокус нових договора треба ставити и на електроенергетику. Примера ради, зашто не размишљати о изградњи неколико великих термоелектрана на гас у којима би руски удео био 50% чиме би се избегавале потенцијалне снакције. ЕУ би од Србије тада могла да купује недостајућу електричну енергију која за разлику од нафте и гаса нема ту врсту „националне обојености“.

На овај начин би се заштитили и српски и руски национални интереси, а и ЕУ би добила простор да умањи шизофрену позицију у коју сваким даном све више упада. Као сликовити парадокс ћу навести то да од када су “зелени” ушли у власт у Немачкој та држава бележи огроман пораст употребе угља који је колико до пре пар месеци био предвиђен да буде укинут као извор енергије. Практично преко ноћи је нестала прича о штетности сагоревања овог енергента и срушене су стратегије и директиве које су на снази биле деценијама уназад.

Дакле, све се може када се скопе интереси па зашто онда не би могла и нова политичка позиција Србије?! Наравно, предуслов је да се ми као друштво договоримо.

Мирослав Паровић, Народни слободарски покрет