Ако ћемо искрено, не постоји кафана у Србији у којој се више пута није десила туча налик на ону између двојице филмских великана Драгана Бјелогрлића и Предрага Антонијевића. И опет, ако ћемо искрено у великом броју случајева такве туче остају без било какве полицијске интервенције и судеске пресуде, већ се постигне одређени усмени џентлменски договор. Просто, то је део културе ових простора. Такође, на нивоу урбане легенде се и данас препричава случај масовне туче коју је после добијања Златне палме у Кану на свечаном коктелу започео Емир Кустурица, а целом догађају је додељен и придев херосјки јер је брањена част младе глумице којој је неко добацивао.

Наравно, увек је могуће бити одвратно лицемеран попут Александра Вучића и покренути кампању сатанизације једне легенде какав је Драган Бјелогрлић и у ту сврху упрегнути читаву пропагандну машинерију. Упада у очи то што је интезитет кампање против Бијеле на нивоу кампање у којој су се приказивале фотографије жртава клана Веље Невоље, а све са циљем да се оправда Вучићева теза како су против њега најгори у српском друштву и (квази)елита како је он често назива. Уједно, овом кампањом против славног глумца режим из фокуса јавности склања сопствену повезаност са организованим криминалом.

Међутим, шта год да ради и колику год кампању да покрене не може да покрије чињеницу да му власт почива на агресији и насиљу, а да око њега и његових сарадника испливава све више лешева.

Мирослав Паровић, Народни слободарски покрет