Када је у децембру 2019. године из снајпера пуцано на сто за којим су седели владика Јоаникије и познати бизнисмен и добротвор Миодраг Дака Давидовић, сви провладини медији и дежурни аналитичари су углас тај гнусни чин назвали злочином против српства и православља, а жртве су иако срећом без тешких повреда проглашавали за мученике.

Каснији развој догађаја је показао да је управо тај снајперски пуцањ означио почетак слома режима Мила Ђукановића, а исти ти медији и исти аналитичари су мученике поставили на пиједестал и прогласили их херојима и победницима.

Но, како у Србији ништа не траје дуго већ крајем 2020. медији су почели да владику Јоаникија и Даку Давидовића проглашавају за издајнике, а бизарност иде до те мере да се сада после више од годину дана протура прича да у „Краун плази“ и није пуцано на њих већ на Милорада Додика, који је тако ни крив ни дужан постао жртва неуспелог атентата.

Дакле, од мученика преко победника све до издајника и то за мање од годину дана!

Владика Григорије проживљава нову и до сада највећу медијску голготу од момента када је рекао да прави тим младих и способних људи спремних да граде институције и жртвују се за Србију.

Владика није поштеђен чак иако се налази у четрдесетодневној жалости због смрти мајке због чега је одлучио да не одговара на монструозну кампању у којој нажалост активно учествују и одређени делови Српске православне цркве.

Поред владике Григорија као колатералне жртве падају и његови пријатељи попут Дејана Бодироге, који за читаву своју блиставу каријеру није имао толико негативних натписа као у последњих месец дана.

Коме дакле и зашто сметају владике Јоаникије и Григорије?

Сметају онима којима су брана да се у Српској православној цркви изабере патријарх и састав новог Синода такав какав одговара властима у Србији и концепту да је „Вучић председник свих Срба“.

Свако ко се не уклапа у тај концепт „централизације“ српског питања на Балкану доспева на ту црну листу за линч.

Остаје једино питање да ли ће егзекуција бити само медијска или ће се као у случају Оливера Ивановића прећи и на физичке ликвидације неподобних.

С друге стране, сам Александар Вучић је изгубио способност реалног и трезвеног сагледавања стварности будући да је окружен улизицама који преко њега остварују своје личне амбиције и лече своје нагомилане комплексе и фрустрације.

А да гледа трезвено на ситуацију могао би да закључи да је у националном, па и у његовом личном интересу да се направи једна врста полицентричног „српског културног простора“.

Београд треба да буде место спајања за Бањалуку и Подгорицу, а не да буде тамни вилајет у којем се представници Срба из Црне Горе и Републике Српске утркују ко ће коме више да ради о глави и да при томе сви узвикују „живео Вучић“.

Такву причу смо већ једном имали са Слободаном Милошевићем и видели смо како се погубно завршила.

Заиста бисмо били невиђене будале ако поновимо грешку деведесетих и зато је одбрана аутономије и унутрашњег устројства Српске православне цркве данас најважније национално, али и друштвено питање.

Аутор је председник Народног слободарског покрета

Извор: Данас, 03.02.2021.