Односи Срба и Србије са Америком били су више него добри од почетка двадесетог века па све негде до 1992. године и почетка рата у Босни и Херцеговини. Тих несрећих деведесетих је било свега, а чини ми се да је главни проблем за нас као народ и државу наступио оног момента када је Бил Клинтон и та неолиберална-сорошевска екипа засела на власт и у многоме променила дотадашњу доктрину америчке спољне политике. Нећу пуно погрешити уколико кажем да смо ми били прва жртва тог њиховог похода на реализацију плана о глобалној доминацији и крају историје. На нама се испробавала прича о „добрим муслиманима“ и први пут су се у Европу довели џихадисти да заједно са Алијом Изедбеговићем у пракси реализују стварање исламске државе. На нашој територији је потпириван сепаратизам националних мањина, а онда је Албанцима дато да направе мафијашку творевину тзв. Републику Косово. На крају, та либерална Америка је значајно помогла стварање бројних стабилократија па тако данас у већини држава Западног Балкана на власти имамо спрегу криминала и сорошевских кадрова.

Управо су те и тако успостављене стабилократије у многоме допринеле томе да пуних четири године од пада демократа са власти у Америци ми у региону практично нисмо имали било какву промену иако је Доналд Трамп у доста неуралгичних тачака у свету повео драстично другачију политику у односу на све његове предходнике. Главна одлика Трампове политике је опредељеност ка решавању проблема тако да се уважи реално стање на терену, што практично значи да се САД сада много мање директно меша у процесе тако да утиче на промену односа снага већ више тежи да споствене интересе остварује кроз договор са онима који се покажу јачим. Овакав однос се најбоље види на примеру Црне Горе у којој већ месецима трају мирни протести против покушаја стабилократе Мила Ђукановића да узурпира имовину Српске православне цркве. У неким ранијим периодима овакви протести би били означени као великосрпска агресија и били би сасечени у корену, а против организатора и учесника би сва средства била дозвољена. Сада пак видимо драстичну промену и не да нема осуде „великосрпских аспирација“ већ са свих страна долази подршка за СПЦ укључивш и из појединих америчких кругова. У свему томе не треба заборавити ни то што је Доналд Трамп уверен сам не случајно навео пример чланства Црне Горе у НАТО као крајње негативан.

Нови договор са Америком мора се почети са одбацивањем понуде да се коначни статус Косова и Метохије реши моделом разграничења и уласком тзв. Републике Косово у Уједињене нације у статусу чланице посматрача. Ово су историјска времена, а мали народи у историју улазе тако што имају снаге да кажу не на оно што им није у интересу, а нама никако није у интересу да дамо пристанак на било какву понуду која значи само дефинисање коначног статуса Космета јер би такво решење било увертира ка даљим проблемима у Србији и Босни и Херцеговини.

Српска понуда мора да буде таква да ми тражимо интегрални приступ, тј. само решавање целокупног српског националног питања на Балкану. Оно што показује фактичко стање на терену је то да у Републици Српској преко 95% становништва жели интеграције са Србијом, док у Црној Гори тај проценат сада већ износи око половине становништва, а онога момента када Мило Ђукановић буде отеран са власти тај проценат ће бити много већи и реално се може очекивати двотрећинска подршка народа интеграцијама са Србијом. Управо ово фактичко стање треба да буде основа за сваке преговоре са међународном заједницом, а поготово са администрацијом Доналда Трампа иначе првог председника који је после 2002. уопште споменуо Србију да постоји што довољно говори о томе како САД сада третира нашу државу, а како је у неким ранијим периодима.

Предуслов било каквих позитивних промена за Србију јесте рушење Вучићеве стабилократије и те „коалиције Соње Лихт и Звонка Веселиновића“ која држи унутрашњу окупациону управу. По свему судећи главни тест ће бити у врхунцу постизборне кризе када ће у јуну месецу на столу истовремено бити прва понуда Ричарда Гренела (она коју треба одбити), нови однос снага у Српској православној цркви који ће бити верификован после мајског сабора, те политичка криза у владајућој партији која ће се највише видети при покушају састављања нове Владе Републике Србије. Излаз из свега овога је формирање Владе националног јединства која ће на себе узети улогу одбијања прве америчке понуде око Космета, а после тога би Александар Вучић требао да врати мандат народу и да онда на пролеће 2021. сви заједно одржимо праве демократске изборе и да зацементирамо снажну српску позицију у новој подели геополитичких карата у свету.

Мирослав Паровић, опозициона коалиција Народни блок