У политици и дипломатији је контекст у којем се неки потези повлаче често много важнији и од самог конкретног потеза. Тако је примера ради друга влада Војислава Коштунице крајем 2007. године започела преговоре о енeргетском споразуму са Русијом, а у Народној скупштини усвојила Резолуцију о заштити суверенитета, територијалног интегритета и Уставног поретка Републике Србије у оквиру које је дефинисана између осталог и позиција војне неутралности наше земље. У том времену то је била порука да је држава зарад одбране Косова и Метохије била спремна да и дефинитивно напусти дотадашњу политику „ЕУ нема алтернативу“ и да у свету тражи друге политичке партнере са којима може да оствари национални интерес. Треба подсетити и то да су ови потези тадашњег политичког врха Србије били повучени непосредно пре акта једностраног проглашења независности тзв. Републике Косово и подршке коју су том акту дале државе политичког запада.
Најава да ће се у Народној скупштини на Сретење наредне године усвојити нова Резолуција о војној неутралности и политичкој независности Србије отвара поново питање контекста у којем се власт одлучила на такав потез. Подсећам да тренутно имамо доста сумњиву причу о „руском шпијунирању Србије“, а да је главна порука те медијске афере у ствари Вучићево питање Амбасадору Русије, Боцан-Хаченку: „Зашто?“. Такође, актуелна је и прича о „мини шенгену“ као увод у формирање неке врсте Балканске уније, што опет није баш у духу војне неутралности и политичке независности имајући у виду да се Србија уједињује искључиво са НАТО државама. Тим потезом који је логистички и лобистички подржан од Сороша, а политички од Емануела Макрона долази до политичког и инфарструктурног уједињења свих Албанаца на Балкану и при томе се унапред осујећују оне државе попут Русије и Кине, да се побуне када од наредне године буду укинуте све границе према тзв. Републици Косово осим оних које су НАТО државе повукле према Србији. У свему томе не треба прескочити ни веома спорну одлуку Милорада Додика да у име Републике Српске да пристанак на даље НАТО интеграције Босне и Херцеговине што је директно у супротности са недавном одлуком Народне скупштине РС, а што се може тумачити и као враћање на ранију стратегију по којој је БиХ била ледоломац у НАТО интеграцијама које је после тога Србија следила.
Дакле, најављена Резолуција о војној неутралности и политичкој независности Србије би се могла тумачити као пре свега порука Русији јер читава иницијатива креће од вештачки изазване „шпијунске кризе“ и низа потеза српских лидера који су врло блиски интересима политичког запада. Примера ради, уколико се званична Москва у међународним круговима буде успротивила постизању „историјског споразума са Албанцима“ то би се могло после усвојене Резолуције тумачити као мешање у унутрашње питање Србије, а сви ми који ћемо се противити таквом споразуму могли би бити оптужени за шпијунажу у корист Русије и као такви стављени у затвор са оптужбама да подривамо војну неутралност и политичку независност Србије.
Да се разумемо, власт мора бити свесна да никакве играрије испод жита више неће моћи да прођу јер је ситуација у Србији до те мере заоштрена да би било шта могло да запали озбиљан политички пожар. Из тог разлога уместо најављене Резолуције до Сретења наредне године треба смањити друштвене поделе и дефинисати јасну позицију Србије пре свега у односу на наш Уставни поредак и законе. Јер шта значи усвојена политичка независност Србије уколико нам не функционишу тужилаштво, судови, полиција и мање више све друге кључне институције? Или пак шта нам вреди војна неутралност уколико нам НАТО официри седе у Министарству одбране, а страни држављани као саветници воде Безбедносно информативну агенцију и Министарство унутрашњих послова?
Мирослав Паровић, Народни слободарски покрет
