Било је крајње очекивано да ће у Србији бити покренута широка кампања против загађења и да ће грађани који су врло слабо информисани о тој теми бити бомбрадовани са свих страна апокалиптичним натписима о томе. Пре свега, истине ради треба рећи како држава Србија изузетно мало води рачуна о теми заштите животне средине, а темом еколошке безбедности земље ретко ко и да размишља. Имамо на хиљаде дивљих депонија на које се одлаже све и свашта, а и оне најуређеније депоније око великих градова су застереле и представљају потеницијалне еколошке атомске бомбе. Такође, развила се опасна мафија директно повезана са политичким и безбедносним системом која узима послове санирања опaсног отпада, а који онда третира крајње неадекватно. Поуздано знам за случајеве у којима су приватне фирме узимале на третман опасна уља које је требало хемијским путем санирати и тако безбедно одложити, а уместо тога та уља су завршила у њивама надомак Дунава чиме је извршено загађење земљишта, али и водотока.
Оно што такође представља доста велики проблем је систем термоелектрана од којих се Србија доминантно снабдева електричном енергијом, а које су старе тридесет и више година и које као такве имају доста лош систем третмана издувних гасова и јаловишта на које се одлаже пепео и несагореле материје. Наше термоелектране се у свим извештајима редовно појављују као европске црне тачке на мапи загађивача и за очекивати је да ћемо веома брзо почети да трпимо огроман притисак да то санирамо, за шта ће нам требати десетине и десетине милиона евра.
Међутим, на свему овоме има једно велико али које се мора уважити када се сагледавају разлози за покретање ове кампање против загађења у Србији. Кључни разлог је тај што су велике кинеске компаније дошле у Смедерево и у Бор, а најављене су још неке стратешке инвестиције попут изградње фабрике гума у Зрењанину. Све наведене кинеске компаније имају доста интезивну производњу па самим тим њихов рад има потенцијално велики утицај на животну средину. Мишљења сам да актуелна кампања у суштини има за циљ да ограничи, а потенцијално и скроз заустави долазак великих кинеских индустријских система. Наравно, ти који желе да зауставе Кинезе немају у виду српски интерес већ интерес индустрија својих држава, а ти интереси су угрожени доласком јаке и пословично нелојалне кинеске конкуренције.
Иако нема поузданих података, али све показује да Влада Србије није претерано инсистирала на високим еколошким стандардима приликом стратешких договора око железаре у Смедереву и рудника бакра у Бору. Циљ владе је био решавање проблема великог броја запослених у тим компанијама и одржавање социјалног мира. Грађани треба да знају да субвенционисање страних компанија не иде само кроз директно давање новца из буџета Србије, још много више се та субвенционисања врше на бази тога што се страним компанијама гледа кроз прсте и дозвољава им се да не поштују еколошки стандарди чиме у старту те компаније добијају милионе евра који се нигде не евидентирају те стога лако постају средства расположива за политичку корупцију. Примера ради, сити обим производње у истој бранши на заштиту животне средине у Немачкој се издваја три до пет пута више него у Србији, плус у Немачкој се инсистира на квалитетној опреми са високим степеном енергетске ефикасности чиме се и индиректно још издваја за екологију, те када саберете све то и сами можете закључити колико је то новца.
Питање еколошког суверенитета је данас политичко питање од прворазредног значаја и као таквоме му треба и приступити. Србији требају инвестиције из Кине, али нам не треба кинеска колонијална логика која је у многим државама Африке направила праву пустош. Од наше власти зависи на који начин ће поштовати себе и народ и државу коју предводе па самим тим сви морамо инсистирати и притискати да нам се не врше демагошке подметачине и народу прави слика да је све кинеско добро зато што је против Америке и да онда злоупотребом реалног антиамеричког расположења у народу добијемо кинески колонијализам са све организованошћу политичког система по угледу на Комунистичку партију Кине којој се представници владајуће странке у Србији отворено и јавно диве.
Да закључим, за загађење ваздуха, воде и земљишта смо одговорни ми као грађани и власт која се не бави заштитом суверенитета ове државе већ се само и искључиво бави куповином социјалног мира како би на тој теми социјалног популизма одржавала своје високе рејтинге. Међутим, сваки рејтинг ће стрмоглаво пасти онога момента када обичан човек буде схватио да мора детету да ставља гас маску како би га ујутру одвео до школе, али онда ће већ бити касно.
Мирослав Паровић, Народни слободарски покрет
Чланак објављен у Недељнику Афера.
