Целокупни концепт тзв. „зелене енергије“ се у пракси показао као економски и енергетски неодржив, што се најбоље види на примеру Немачке у којој је електрична енергија скупа до те мере да већ почиње да нарушава конкурентност привреде, а проблем ће кулминирати са додатним развојем електричних аутомобила када ће се појавити додатна и то значајна потреба за енергијом потребном за пуњење батерија аутомобила. Да ствар буде апусрдна, реализацијом бројних пројеката обновљивих извора енергије нанета је велика штета животној средини иако је иницијална мотивација управо била супротна. Посебно велика девастација животне средине има се у држава попут Србије, Босне и Херцеговине, Црне Горе и сл. јер се због слабости државног система и присутне велике корупције инвеститори понашају попут класичних колонизатора који не бирајући средства гледају да остваре само један циљ, а то је максимални профит.
Већ сам писао о томе да постоје пројекти обновљивих извора енергије који су веома корисни и који унапређују живот заједнице у којима се реализују. То су махом они пројекти који у себи повезују више различитих области попут енергетике, пољопривреде и туризма и онда на тај начин имају вишеструке позитивне ефекте и корист која је равномерно распоређена на ширу заједницу. Примера ради, енергане које покреће биогас су такви системи преко којих се чисти животна средина имајући у виду то да се биогас производи и од органског отпада који се иначе баца на депоније, а уједно један од нуспродуката производње енергије је и квалитетно органско ђубриво које се користи у пољопривреди као замена за вештачко ђубриво што опет смањује улагања у производњи, а уједно чува земљиште и побољшава његов квалитет. Такође, чак и спорне мале хидроелектране против којих се у Србији воде оправдани протести у неким случајевима могу бити од ширег значаја поготово ако се праве мале акумулације или водена огледала око којих се после ствара веома лепа микро флора и фауна чиме се позитивно утиче на ширу заједницу јер се отварају могућности за развој екотуризма, а производња електричне енергије тада дође као споредна.
Верујем да се питате због чега онда нема тих добрих пројеката од којих шира заједница има корист?! Одговор је због корумпираности и нестручности институција државе, али и у неспремности шире заједнице да државним и народним проблемима приступа конструктивно већ се све своди на ентузијазам и истрајност појединаца попут случаја са Старе планине. Колико год то звучало страшно, али не можемо ми замерити тим разним хохштаплерима на томе што траже рупе у закону и зато што користе слабости државе да би дошли до лаких и брзих пара јер што би рекао Ђорђе Балашевић: „Увек је лопова било.“ Оно што ми можемо и морамо да урадимо је то да ширим друштвеним и политичким акцијама максимално смањимо маневарски простор тој разноликој мафији која се разгранала по држави јер као што се то у Топлом Долу и у Ракити јасно види догорело је до ноката јер су мафијаши уз помоћ државе дошли да људима узму воду испред кућа.
Из тог разлога позивам државни врх да уважи захтеве људи који су окупљени око иницијативе „Обранимо реке Старе планине“, а то значи да се треба ставити забрана на сваку даљу изградњу деривационих малих хидроелектрана и да је такође неопходно извршити анализу свих завршених пројеката и уколико нису испоштовани стандарди у заштити животне средине треба извршити моментално рушење тих и таквих објеката и вратити планинске реке у њихова природна речна корита. Такође, налик на државе попут Словеније воду као ресурс треба прогласити за друштвено добро и Уставом забранити свако даље продавање изворишта и речних токова. Сви политички процеси у свету показују да је неолиберални концепт света мртав, а према најновијим натписима водећих економских медија попут „Фајненшл тајмса“ и сам капитализам је угрожен и неопходан му је ресет. Ми као народ и држава тога морамо бити свесни и стога је насушна потреба да сачувамо оно што нам је Бог дао, а дао нам је много.
Мирослав Паровић, Народни слободарски покрет
Објављено у Недељнику Афера.
