Велики руско-српски омладински сусрет „Сачувајмо заједничко наслеђе“ у Русији, отворен је у амбасади Републике Србије средином септембра ове године, и трајао је пуних четири дана на значајним и пажљиво бираним локацијама у Москви. У овом тексту коришћен је и део обраћања докторанта Немање Вукчевића, руској и српској омладини, који је отворио ову значајну конференцију, заједно са Његовом Екселенцијом г. Славенком Терзићем, и познатим руским балканистима Вјачеславом Чарским и Никитом Бондаревим.
Требало би да нам је одговорност увек већа од задовољства када говоримо младима, а највећа када их слушамо. Велики Јован Дучић говорио је да нас у младости плаше да смо недозрели за велика дела, а да смо у старости неспособни за велике намере. Ми данас немамо времена за те дихотомије. Јер, ма колико те дихотомије биле сасвим природне, и допустимо тачне, оне су то данас све мање. Јер, већ као деца, млади људи за један дан сазнају годишњи учинак ранијих генерација, а за адолосценте више нема никаквих тајни и неког другог далеког и тајног света одраслих. Све ће бити јавно, сасвим давно је написано, и сасвим недавно и остварено. После детињства млади људи, по правилу, почињу да постављају питања смисла, идентитета, и слободе. Да, све нам је слободно, али није нам све корисно. Понекад, овај терет, који је по себи једнак на било којој тачки планете, постане неиздржљиво претежак за младе људе који га носе. Због тога, важно је да се руска и српска омладина срећу, јер они тај терет међу собом могу да поделе, и да олакшају захваљујући заједничком наслеђу, заједничким традицијама, заједничкој вери, заједничкој историји, и чак заједничким митовима. Наравно, ако хоће. Ти који хоће, иако путују по свету, имају понуде са добрим платама у том свету, ипак остају код куће, у Србији. Они који неће, путујући по свету, траже место и да остану негде у том свету. У реду. Или, у реду?Али, и једни и други, поред круцијалне разлике, рећи ће вам да се у Русији осећају као код куће. Као што ће вам и руска младеж, без обзира колико је, такође, различита међу собом, рећи да се у Србији осећа као код куће – сигурно и топло. Да, чак и ако нису религиозни, чак и ако нису окренути традицијама, чак и ако нису словенофили. Ово је огромна непроцењива олакшица, и можда је и немогуће пронаћи сличне примере у свету! То је просто однос човека према човеку. Србија одавно нису ћевапи и ракија, као што Русија одавно нису балалајке и вотка. Али, човек у Србији и Русији је сачуван, насупрот бројним покушајима отмице савременог пост -света и пост –свега. Ако дозволите, ваша је дужност да то сачувате, вашим средствима, вашим методама, вашим стилом, на ваш начин. Ако вам не одговара, или вам се не свиђа то што су вам старије генерације оставиле, ви не понављајте ту грешку. Јер, и за вама долазе неке нове младе генерације. Подсетићу вас да су стари Грци говорили да човек постаје оно што посматра. Ви сте млади, увек има и млађих. Зато, дајте им да имају шта и да виде!
Немања Вукчевић,
члан Председништва,
и председник Савета за Евроазију
Народног слободарског покрета
