Сједињене Америчке Државе улазе у завршницу свог плана да на двадесет година од агресије на Србију заврше свој пројекат стварања „Велике Албаније“. У том правцу већ су завршили све припремне радње, од тихе федерализације Северне Македоније, преко укидања границе између Албаније и тзв. Републике Косово, па све до дисциплиновања и потпуне унификације свих албанских политичара без обзира у којој се држави налазе. Последња преостала ствар јесте пристанак Србије да стави потпис на већ припремљени тзв. споразум о историјском помирењу Срба и Албанаца, а што је ништа друго до у украсни папир упакована прича о разграничењу између два народа. Уз разграничење САД нуди и довођење инвестиција, махом из домена прљавих технологија, тако да се од нас Срба очекује да продамо право на Косово и Метохију за могућност да се запослимо у фабрикама у којима ће плата бити око четири стотине евра.
Ако власт прихвати Америка ће обезбедити тзв. златни мост преко којег ће се очувати актуелни политички естаблишмен, а што је недавни састанак на Факултету политичких наука јасно и показао. После годину дана својеврсног полиичког пинг-понга који су играли власт и део опозиције, а у оквиру кога су само они наметали политичке теме и све нас друге означавали ирелевантним ботовима, дошли смо у ситуацију да у организацији либералне Америке за исти сто седну људи који су само дан пред споменути састанак једни другима врло вулгарно спочитавали да су лопови, криминалци, фалсификатори и убице. Ово је намерно урађено у сред лета, а пред почетак главног дела туристичке сезоне како би изостала бурна реакција јавности, а како би се уједно иста та јавност припремила да на јесен такви састанци и договори о међусобној помоћи и сарадњи власти и тог дела опозиције буду нешто што је нормално и наводно у интересу стабилности и очувања мира у Србији. И одмах да будемо начисто и сам се залажем за унутрашњи политички договор, али тај договор мора бити о томе како да сви заједно одбранимо уставни поредак Србије, а не како да јавности замажемо очи причом о изборним условима.
Са друге стране, ако власт одбије Американце више је него јасно да им се онда спрема одмазда и у том правцу је већ извршена сва припрема и за јасен су спремне бројне афере. Овај својеврсни обавештајни рат који је букнуо у Србији јасно показује да се приближавамо преломној тачки у погледу коначног статуса Косова и Метохије, а самим тим и у јасном спољно политичком и суштинском опредељењу Србије. Више је него јасно да постоји јак унутрашњи српски отпор према америчком плану, а да уједно тај отпор добија подршку од оних светских чинилаца који не желе да дозволе Америци да још једном понизи међународно право и да на Балкану створи своју политичку тврђаву преко које би трајно дестабилисала Европу.
Према свим мени доступним информацијама процеси су отишли предалеко и коначни обрачун је готово неизбежан. Власт у Србији нема јасан план нити коначну одлуку о томе шта да ради у погледу коначног статуса Косова и Метохије и сада се понаша инстиктивно покушавајући да се колико толико заштити од отварања обавештајних афера. Делује ми да Александар Вучић рачуна како ће још једном успети да избалансира те спољне притиске и да ће се наставити за њега најповољнија политика куповине времена на коју је на неки начин постао навучен, што не чуди имајући у виду да је преко те политичке тактике успео да обезбеди готово апсолутну власт у Србији. Оваква позиција државног врха нас чини као државу веома рањивом јер поставља се питање шта радимо уколико тактика куповине времена овај пут не успе?
Једино решење које у овом моменту обезбеђује државну стабилност и грађански мир у Србији јесте унутрашњи договор о заштити уставног поретка и права Србије на целој територији Косова и Метохије. Такође, неопходно је припремити моделе заштите од обавештајних игара које ће се пре свега одвијати на пољу организованог криминала у Србији и са њима повезаних делова нашег безбедносног, политичког и судског система. Ми Слободари због тога већ дуже време заговарамо потребу радикалног системског обрачуна са мафијом јер смо дубоко свесни да је мафија у Србији главни фактор рушења суверенитета и продужена рука америчке дубоке државе. Одговорност државног врха је сада огромна и на њима је да се коначно одреде да ли чувају себе или народ и државу!
Мирослав Паровић, Народни слободарски покрет
Објављено у Недељнику Афера.
