Колико пута смо до сада имали прилике да чујемо премијерку, Ану Брнабић како упозорава свог коалиционог партнера Вука Драшковића када овај јавно заговара да Србија треба да призна Косово и да потом уђе у НАТО? По мојој евиденцији нити једном, а Вук има ту потребу да о сваком већем и значајнијем датуму наше историје изнесе своје политичке ставове који се врло гласно прећуткују у оквиру владајуће коалиције.
Са друге стране Ана Брнабић је веома грубо реаговала на изјаву свог министра, Ненада Поповића о томе да је “Бриселски споразум” мртав, а да ни наш пут ка ЕУ не изгледа пуно боље од тога и да се сходно томе сада чврсто треба држати Устава Србије и оних савезника, попут Русије са којима можемо да имамо узајамно коректне односе.
На овом примеру се јасно може видети тенденција да власт која декларативно промовише принцип политичког балансирања у суштини врло отворено нагиње ка евро-атлантским “савезницима” и њиховим политичким понудама, а што је у нескладу са српским националним интересима и већинском расположењу у народу. Јер како другачије тумачити то да највећи део власти ћутке прелази преко отворених позива да се призна Косово и уђе у НАТО, док са друге стране на доста одмерену и суштински тачну констатацију министра Поповића иде артиљетиски напад. И ја сам недавно био у сличној ситуацији када сам у једној емисији рекао како би власт требала да јавно позове Русију у преговоре око Космета јер би се тиме побољшала наша позиција. На овај мој предлог задатак да реагује добио је напредњачки посланик, Милован Дрецун који ме је испрозивао на пасја кола оптуживши ме како радим против Србије јер по његовом мишљењу таквим предлозима рушим преговарачку позицију Александра Вучића.
Из свега се да наслутити да добар део власти заиста и жели оно што је недавно у Лондону изјавила премијерка, а зарад јавности подсећам да је Брнабићева рекла како се нада да ће се косовски проблем брзо решити и како ће после тога нестати и руски утицај из Србије јер ће се односи наше две државе тада свести на чисто техничко питање трговине енергентима. У овоме им свесрдно помаже и медијска машинерија као и добар део опозиције. Узмимо рецимо пример посета Владимира Путина и Емануела Макрона. Путин је јасно рекао да је Косово Србија и уз то донео конкретан уговор о гасоводу у вредности од готово милијарду и по евра и тај пројекат је већ сада у реализацији. Са друге стране, Макрон је јавно рекао да је Косово независна држава и посету је искористио да учврсти врло спорне уговоре о енергани на депонији у Винчи као и о метроу у Београду. Иако су ефекти посета по српски интерес били немерљиво на страни Путина, Макрон је добио неподељену подршку и потпуно некритичке похвале од власти, дела опозиције и свих медија.
Наравно, власт није наивна па да отворено крене да из позиције баланса политички скрене ка САД и њиховим европским испоставама већ врло вешто припрема терен за такав заокрет који ће када се све коцкице буду сложиле бити изведен муњевито. И баш због тога је доста значајно то што се десио овај сукоб Ане Брнабић и Ненада Поповића јер се кроз ту пукотину у владајућој коалицији доста тога може видети, а још више наслутити. Из тог разлога је неопходно сада више него икада на целу политичку сцену вршити притисак да се сви јасно и јавно изјаснимо око тога да ли смо за поштовање Устава Србије и сходно томе да ли смо за одбрану нашег легитимног права на територији читавог Косова и Метохије. Ово питање ће уједно бити и кључно за разврставање на политичкој сцени како би потом народ лакше могао да изабере. Ана Брнабић се већ определила, остаје да чујемо остале из власти, али и највећег дела опозиције.
Мирослав Паровић, Народни слободарски покрет
Чланак је објављен у Недељнику Афера.
