Није се Србија усрећила са америчким изасланицима који нам у последњих три деценије доносе поруке и понуде из ове државе. Од Ричарда Холбрука па до данашњег гласноговорника, Метју Палмера ређали су се представници те својеврсне олош-дипломатије и сви су они доносили понуде махом у форми „non-paper“ докумената. Мање више матрица је увек била иста, Србији је нуђено понижење, а актуелном владару пријатељство, привилегије и дуга власт. Крај је такође увек био исти, српско понижење и пораз онога ко је насео на ту америчку понуду.
Метју Палмер је нашем државном врху на симболички битан датум, а то је дан када је пре двадесет година у Савету безбедности усвојена Резолуција 1244 донео понуду око Косова и Метохије. Суштина те понуде је да се укида Резолуција 1244 и уместо ње се нуди нови амерички модел за решавање кризних ситуација у свету, а то је „политика разграничења“. Логика САД-а је јасна, они желе да новим принципом међународне политике умање значај СБ чиме хоће да себи врате веома угрожен примат у свету. У том смислу су спремни и на одређене уступке, а за случај статуса Косова и Метохије они мисле да је Србији довољно дати три општине на северу и специјалан статус Косовској Митровици, потом 44 енклаве за српске светиње које би остале иза линије разграничења и на крају одређени новац којим би се Републици Србији исплатили удели у кључним привредним добрима на Космету попут Трепче, електро-енергетског система и сл.
Дакле, у том „non-paper“ документу који је стигао из Америке налази се само и искључиво понижење за српски народ и државу. Пре свега тим документом се тражи да под ноге бацимо нашу цивилизацију и уставни поредак Србије. Потом, потура нам се да пљунемо у лице Русији и Кини које су свих ових двадесет година штитили Резолуцију 1244 и наше право на Косову и Метохији. Такође, од власти у Србији се тражи да приволи Српску православну цркву на добровољну гетоизацију у предвиђене 44 црквене енклаве. И на крају, нуди нам се понижавајуће новчано обештећење за имовину на Космету што би уједно био и последњи клин у ковчегу националног поноса јер ко би нас икад у историји могао опрати од те срамоте да смо били спремни да за новац продамо територију са тако великом сакралном вредности.
Поред понуде из Америке је стигла и јасна претња о томе какве ће све механизме покренути уколико се не прихвати њихов предлог. На намиг из Вашингтона Мило Ђукановић је покренуо језиву кампању против Српске православне цркве у Црној Гори запретивши јој коначним уништењем и успостављањем канонски непризнате „црногорске православне цркве“ која иначе данас послује као невладина организација са пет чланова оснивача. Разлог удара на СПЦ је процена да ова институција једина има озбиљан капацитет да се успротиви америчком плану и онда се попут „случаја Качавенда“ који је претходио потписивању „Бриселског споразума“ сада генерише нова тема која ће Цркву увући у бављење унутрашњим проблемима и самим тим је онемогућити да адекватније реагује на ситуацију око Космета. Такође, у последње време је свеприсутно „буђење америчких спавача“ попут Милована Дрецуна, Вука Драшковића, Драгана Шутановца и њима сличних што из власти што из опозиције. Сви они већ недељама уназад бесомучно понављају политичке матрице о неминовности прихватања понуде из САД јер ће у супротном избити рат у коме ће Србија бити сама и без савезника јер како кажу: „Русија је далеко и има своје проблеме.“ Ово смишљено ширење дефетизма има за циљ да уплаши народ и уведе га у стање потпуне летаргије и малодушности, а све да би се лакше сломила народна воља да брани тапије које имамо на Космету.
У наредних нешто више од месец дана све карте ће бити на столу и мораће се донети одговорна политичка одлука шта и како даље. Унутрашњи договор базиран на принципу уставног патриотизма је једина солуција у којој се избегавају друштвени сукоби и чува грађански мир, уставни поредак и међународни углед Србије. Одговорност је на свима нама, а поготово на државном врху чија је највећа дужност да овај народ не уведе у погибељну авантуру и то без обзира на сву привлачност „америчког пакета“ који им је испоручио Метју Палмер.
Мирослав Паровић, Народни слободарски покрет
