Позната је прича о томе да су Јевреји расути по читавом свету вековима користили поздрав: „Догодине у Јерусалиму.“ Том крилатицом су са једне стране одржавали свест о изгубљеној отаџбини, док су са друге стране исказивали намеру да се у своју земљу једнога дана врате. Знамо и за новију историју и за стварање државе Израел у оквиру које је јеврејски народ коначно успео да поврати део онога што им је историјски припадало, али не и до краја и то пре свега зато што сам Јерусалим није у потпуности под њиховом контролом чиме симболички гледано још увек нису испунили свој вековни завет о томе да ће се једне године и коначно вратити у тај за њих свети град.

Ми Срби смо такође имали своју крилатицу којом смо у време свог изгнанства и непостојања државе чували своју националну свест и исказивали намере где треба да се вратимо. „Здраво да си, осветниче Косова!“, говорило се сваком мушком новорођенчету и тако се од малих ногу неговао косовски завет који је био кључна покретачка снага за поновно успостављање српске државности. Због тога не треба ни да чуди што Српска православна црква поистовећује Косово и Метохију са Јерусалимом, јер оба места имају сакралну снагу која превазилази оквире српског и јеврејског народа већ представљају светске симболе око којих се ломе копља.

Због свега овога не треба да чуди то што се у одређеним круговима пре свега око америчког председника, Доналда Трампа и израелског премијера, Бенјамина Нетанјахуа појавила иницијатива да се истовремено приступи решавању проблема између Јевреја и Палестинаца и Срба и Албанаца. Идеја је да се у току ове године приступи потписивању два „историјска споразума о трајном  миру“ и да се кроз модел разграничења утврде тзв. компромисне границе. Лобистички кругови који гурају ова два споразума имају идеју да разграничење као новоуспостављену логику решавања спорова направе универзалном и зато  окупљају све оне који хоће да  међународно право гурну у том правцу. У том смислу су им највише битни партнери из Европе будући да се највећи број чланица ЕУ противи тој логици плашећи се отварања пандорине кутије имајући у виду велики број замрзнутих конфликата широм Старог континента.

Један од кључних европских лидера који подржава овај концепт је мађарски премијер, Виктор Орбан и због тога не треба да чуди то што ће непосредно пред изборе за Европски парламент он имати пријем код Доналда Трампа. Такође, сам Орбан је неко ко даје гаранције властима у Србији о томе да је добро ући у овај аранжман тако да не би било изненађење да после боравка у Америци он преузме једну од званичних посредничких улога у новим (завршним) преговорима између Београда и Приштине.

Било како било тај врући кромпир је сада у рукама пре свега председника Србије, Александра Вучића и он за сада није нити прихватио нити одбио понуду која је стигла из Америке. Његове изјаве о томе да никада неће пристати да Косово добије независност у границама у којима је Аутономна покрајина Косово и Метохија само говори у прилог томе да се од идеје разграничења није одустало. А изненадна и изненађујућа посета Матеу Салвинију такође указује да државни врх Србије веома размишља о понуди која следи иза потписаног споразума са Албанцима, а која се тиче једног за почетак неформалног удруживања и ближе сарадње између Израела, Грчке, Кипра, Мађарске, Италије, Србије и „Велике Албаније“ са којом би после потписа Србија била у „трајном миру и пријатељству“.

Лично сматрам да је овакав споразум штетан по српски национални интерес јер за разлику од Јевреја који добијају свој Јерусалим и тиме завршавају свој национални програм тријумфално ми Срби свој Јерусалим губимо и тиме трајно рушимо културолошку и идентитеску потку на којој као народ стојимо. Једино што је у овом тренутку оправдано и рационално је то да наш државни врх званично позове Русију и затражи да се ова држава дипломатски у пуном капацитету укључи у преговоре са косметским Албанцима. На тај начин имамо гаранцију да ће се поштовати Резолуција 1244, а самим тим и Устав Србије јер само су та два документа она сигурна тапија коју имамо  сада, али и за будућност. Све друго је велика и непоравдана авантура и не постоји нити један разлог да се у тако нешто упуштамо.

Мирослав Паровић, Народни слободарски покрет

 

Објављено у Недељнику Афера.