Прошле недеље сам био у Берлину где сам у парламенту Немачке (Бундестагу) учествовао у раду „Берлинске конференције о вредностима“. У најкраћем, Европа тражи моделе да се извуче испод шапа неолибералне идеологије и сходно томе се лагано групишемо сви ми који смо за идеологију суверенизма да заједно изградимо политичку платформу за време које је пред нама.
У низу излагања мени је некако најзанимљивије било оно које је изнео представник Естоније. Кључна одредница и вредност о којој је он причао била jeзаједнички национални рад, а главни носиоци које је у том заједничком националном раду спомињао јесу образовани људи који остају да живе и раде у Естонији.
То ме је заинтригирало па сам после конференције разговарао са њиме о томе на који начин су успели да задрже да образовани људи не одлазе у иностранство и одговор је био веома логичан, а он гласи да су у Естонију дошле озбиљне светске компаније које се пре свега баве ИТ сектором и пословима развоја нових технологија и да те озбиљне светске компаније од Естоније не траже субвенције него им треба образована радна снага. Као крајњи резултат такве економско – политичке ситуације има се да ова држава има изузетно висок индекс хуманог развоја који једини веродостојно показује квалитет живота у некој земљи.
Шта је дакле тајна Естоније? Немају нека велика рудна богатства, имају тек око милион и три стотине хиљада становника тако да нису неко тржиште. Не спадају у пореске рајеве, сем што истини за вољу имају доста Руса преко којих се врши део послова у сивој економској зони поготово од када је ЕУ увела санкције Русији. Оно што имају и што им је главни расурс јесу образовани људи. А да би добили тај испоставља се веома важан ресурс они су извршили озбиљну реформу образовног система и уложили јако велики државни напор и новац да би дошли до тога да им је данас просвета међу пет најбољих у свету. Њихови средњошколци на ПИСА тестовима већ годинама уназад заузимају високе позиције и то је сада већ постало правило, а управо то правило по којој у некој држави имате тако висок број добрих ђака у средњим школама су изазовни и као магнет привлаче светске компаније да долазе у ту земљу и искористе тај драгоцени ресурс и да за то наравно адекватно плате. За разлику од Естоније, код нас у Србији постоје даровити ученици и студенти, али то из године у годину представља све већи изузетак и онда велике развојне компаније уместо да долазе код нас одлучују се да дођу и одведу те даровите појединце. То је као у фудбалу, када имате јаку лигу квалитет долази код вас, а када имате лигу попут наше онда сви одлазе у иностранство јер је то једини начин да се колико толико остваре и направе некакву каријеру.
Дакле, решења постоје и за државе много мање и сиромашније од Србије, а по правилу та решења подразумевају људске ресурсе. Ми се морамо дозвати памети и схватити да уместо разноразних „ложења“ сву националну енергију треба усмерити ка врхунском образовању генерација које долазе иза нас. То је једино сигурно исплативо улагање, јер уколико бисмо у Србији применили модел из Естоније то би значило да би за десетак година могли да очекујемо да та млада и образована радна снага привуче озбиљне светске компаније и да просечна плата сходно томе порасте, а самим тим да порасту и приливи у буџет. То би у неку руку била и супституција за мањак становништва имајући у виду све миграционе и наталитетне параметре који нам тренутно никако не иду на руку.
И за крај, оно што се показало у свим државама са високом концентрацијом образованог становништва је то да су те државе не само богатије и срећније, него да су и много националније и усмереније ка очувању традиционалне културе, а што све улази у онај индекс хуманог развоја по коме је Естонија на тридесетом, а ми на шездесет и седмом месту у свету.
Мирослав Паровић, Народни слободарски покрет
Објављено у Недељнику Афера.
