У организацији Српског ресурсног центра у Белгороду, и Белгородског државног факултета, обележено је 20 година од НАТО агресије на Србију. Том приликом, веома заинтересованим младим људима и руским студентима одржано је предавање о медијским манипулацијама које су припремале овај злочин, и проф. др Владимир Сапонов, и докторанд Немања Вукчевић одговарали су на многобројна питања. Део уводног излагања Немање Вукчевића, чланa Политичког савета Народног слободарског покрета преносимо на српском преводу.
“Сада, 20 година касније, језиви јубилеј НАТО агресије Србија дочекује у подељености толико дубокој и тешкој, да се у Србији од Срба самих, колоквијално могу чути гласови да нас нису бомбардовали довољно. Јер, лекција свакако није научена. Не она лекција из демократије која је служила као изговор за злочин, јер они који су нас је учили ни сами је данас не практикују превише, а нису је практиковали ни када су 24. марта 1999. потпуно бесправно, нелегално, нелегитимно и без разлога бомбардовали оне који су им били савезници у оба Светска рата. Лекција која није научена јесте она најважнија, о јединству. Јединство које су, на пример, показали хероји са Кошара, не одступајући ни метар током бомбардовања, и који су као и многи други борци деветнаестогодишњаци, двадесетогодишњаци, заборављени и скрајнути до те мере, да је данас двадесет година касније, једина граница коју бране – граница сопствене егзистенције. Лекција која није научена је да они који двадесет година касније имају управо двадесет година сада, главом без обзира беже баш у те земље које су нас бомбардовале. Лекција која није научена је, да није довољно такмичити се у декларативном патриотизму и у томе ко ће уверљивије да плаче пред камерама на овај ужасни спомен. Ипак, још једна лекција која није научена је, да нема чак и тих полу-позоришних представа по службеној дужности, већина се не би не сећала, јер не би стигла да се сети од свакодневног бомбардовања, овог пута не осиромашеним уранијом, него обогаћеним телевизијским програмирањем на бесконачним каналима.
Сада, двадесет година касније, тачно се знају последице безумног недела и експеримента који се спровео над Србијом, те 1999. године. Оне чак поседују и минималну историјску дистанцу за прилично исправан закључак, а то је – када је НАТО бомбардовао Србију, бомбардовао је читав свет, и читав свет или је ћутао, или је учествовао. Хвала онима који барем нису учествовали. Нова историја света, нови светски поредак почео је 24. марта 1999. године НАТО агресијом на Србију, и то ће будућа стручна литература само потврђивати, свуда где је остало академске достојанствености. У тих 78 паклених дана, највећа достигнућа војне технике, највећи домети логистике, и пре свега највећи домети у медијској сфери, политичка екстаза, све то заједно успело је да поништи стварност, и једном заувек потврди да је истина само оно што се приказује на медијима, и да ко контролише медије контролише нашу стварност, и стварност целог света. Те године земље НАТО-а увежбале су стварност пакла, паклену стварност и сам пакао. Не знам зашто им је требао такав тренинг, и за који тим играју, ако не играју за тим човечанства. Сада, двадесет година касније, не знам ко је победио, јер сам те године избацио телевизор кроз прозор, па немам где да погледам резултат. Али, знам да Србија није изгубила. Знам, јер напади још увек трају, и на ране се уместо мелема, сипа со и киселина.”
Информативна служба Народног слободарског покрета
