Није добро! Година 2019. ће по свему бити налик на 1989. када је пао Берлински зид, с тим што ће у току ове године пасти западни део тога зида чиме ће Европа доживети највећу трансформацију још од шездесетих година прошлога века. Нажалост, у времену пада Источног блока наша тадашња елита није успела да се договори око националног интереса па самим тим ми Срби нисмо ни могли да испоставимо своје циљеве и да за њих тражимо савезнике. Они који су то успели данас спадају у ранг срећних народа са јаким државама. Чешка, Словачка и Мађарска само су неке од европских држава и нација које су у кључном моменту успеле да обезбеде унутрашњи договор и да на бази тог националног консензуса вишеструко профитирају.
Данас тридесет година касније исте те нације и државе показују висок степен препознавања времена у којем живимо и поново се постављају исправно у односу на неминовни процес рушења западног зида и успостављање новог поретка у Европи. Оно што је интересантно у поменутим државама веома је присутан симбол српске борбе за суверенитет и независност што је поготово видљиво у субкултури, па је тако веома чест случај да се на стадионима у тим земљама скандира „Косово је Србија!“. Такође, приметно је да јако велики број интелектуалаца у водећим нацијама Европе у Србима и Србији виде симбол борбе за слободу. А како и да у нама не виде тај симбол када се они данас боре да избаце НАТО и САД из својих држава и када они данас имају проблем са радикалним исламистиким терористима, дакле све оно што смо ми искусили још пре двадесет и кусур година.
На самом почетку сам рекао како није добро иако је све што сам после тога написао деловало као врло опстимистичан преглед развоја ситуације по наш народ и државу. Међутим, потпуно невероватно и у великој мери необјашњиво ми поново улазимо у период промене европске парадигме расподељени, посвађани и на ивици грађанског сукоба. Поново су почели да се копају политички ровови, а као главни језик политичке комуникације се успоставио језик сукоба и мржње. У времену у којем су нам потребне хладне главе и врућа срца почеле су поново да испливавају усијане главе без срца и душе. Дакле радимо све управо супротно од онога што бисмо морали.
А крајње је једноставно. Треба што хитније сести за преговарачки сто и дефинисати кључне националне и државне циљеве са којима ћемо изаћи пред потенцијалне савезнике. Тај нови унутрашњи договор мора бити плод једног што је шире могућег друштвеног и политичког консенсзуса јер тако дефинисан ће потом много лакше бити спровођен у дело. У свему томе важну улогу медијатора морају узети најумнији људи из Српске православне цркве, Српске академије наука и уметности, као и доказани српски привредници.
Међутим, како постићи унутрашњи договор када су и власт и демонстранти на улици дефинисали како ни за живу главу неће да причају са другом страном, а нас из остатка опозиције унапред отписују као непоуздане и неозбиљне јер ето нећемо да ускочимо у те ровове које они копају и из којих планирају да једни другима „нану нанину“? Како било шта корисно урадити за народ и државу када смо насилно увучени у предизборну кампању која је почела крајем прошле, а по свему судећи ће се завршити почетком наредне године? Како направити српско-српски договор када су и власт и део опозиције исувише пустили странце у процес државног одлучивања?
Питања је нажалост много, а времена за постизање унутрашњег договора је све мање. Ми Слободари смо до сада куцали на сва могућа врата и јавно готово две хиљаде пута преко свих нама доступних медија позвали на успостављање рационалних и остварљивих националних циљева. Није да можемо да се похвалимо како смо нашли превише саговорника јер су многи већ „присилно мобилисани“ за неки од ископаних политичких ровова. Али делује да је народ увидео да од свакодневне ријалити политике нема неке вајде и да народни одговор по многе може бити крајње неочекиван.
Мирослав Паровић, Народни слободарски покрет
Објављено у Недељнику Афера.
