Три тачке унутрашњег договора

Српско друштво и политичка сцена су готово трагично подељени по највећем броју питања, а нажалост делује као да смо ушли у период када поделе могу да ескалирају и да додатно усложне ионако компликовану позицију у којој се као народ и држава налазимо. Без да се лажемо сасвим слободно можемо рећи да државни врх нема јасну идеју куда и ка чему треба усмерити државни брод, а имајући у виду наметнуту политичку логику по којој је главни опозициони тренд „ради само супротно од онога што ради Вучић“  са сигурношћу можемо рећи да ни добар део опозиције исто тако нема идеју шта и како даље.

 

Наш мудри народ има мисао која каже да уколико си се изгубио и не знаш којим путем треба да наставиш, онда је најбоље вратити се уназад па видети одакле си кренуо. Мишљења сам да је у овом моменту најсврсисходније вратити се на оне политичке позиције око којих је постојао колики толики консензус и онда на бази тога направити нову платформу, али овога пута на чврстим темељима. Постоје три политичке теме око којих су се у предходних десетак година усагласили скоро сви политички актери и које је без двојбе народ више пута потврдио и на изборима, а то су:

 

1. Устав Републике Србије са Преамбулом о Косову и Метохији. За овај документ је у Скупштини Србије  30.9.2006. гласало преко 220 посланика, а што је после на референдуму потврдило и око 54% гласача од укупног броја уписаних у бирачки списак. Устав је подржала и Српска православна црква, као и највећи број интелектуалаца. Међу онима који су директно гласали за Устав су и: Војислав Коштуница, Борис Тадић, Драган Ђилас, Вук Јеремић, Велимир Илић, Вук Драшковић, Ивица Дачић, Драган Марковић – Палма, Томислав Николић и Александар Вучић.

 

2. Енергетски споразум између Републике Србије и Руске Федерације који је био увод у низ других споразума којима је дефинисан стратешки однос између наше две државе. Овај споразум је потписан у Москви 25.1.2008. године, а чину потписивања су присуствовали сви чланови државног врха обе државе. Скупштина Србије је ратификовала овај споразум 9.9.2008. опет са преко 90% гласова за (више од 220 посланика је подржало). Међу онима који су директно гласали за овај споразум су и: Војислав Коштуница, Борис Тадић, Драган Ђилас, Вук Јеремић, Велимир Илић, Вук Драшковић, Ивица Дачић, Драган Марковић – Палма, Томислав Николић и Александар Вучић.

 

3. Одбијање признања једнострано проглашене независности Косова и Метохије. После једностраног одлуке о проглашењу тзв. Републике Косово тадашња Влада Србије је донела одлуку о поништењу свих противправних аката, а што је потврдила и Скупштина Србије на седници од 18.2.2008. и то једногласно. Међу онима који су директно гласали за ову одлуку су и: Војислав Коштуница, Борис Тадић, Драган Ђилас, Вук Јеремић, Велимир Илић, Вук Драшковић, Ивица Дачић, Драган Марковић – Палма, Томислав Николић и Александар Вучић.

 

Дакле, мање више сви доминантни актери политичке сцене данас су директно гласали за Устав Републике Србије, за стратешку сарадњу са Русијом и против независности тзв. Републике Косово. Ове три ствари су и грађани потврдили на укупно четири гласања на парламентарним изборима и три гласања на председничким изборима, а по свим истраживањима ове три ствари имају подршку преко седамдесет процената становништва. Из овога следи да сасвим сигурно било која крупна политичка одлука никако не би смела да буде у колизији са ове три тачке јер би свака таква одлука била у нескладу са народном вољом (дакле са основом демократије), али и са здравим разумом.

 

Коначни статус Косова и Метохије то сада више није ни тајна биће главна политичка тема у 2019. години. Америка је на сто ставила свој предлог споразума о разграничењу и тренутно се ради „у три смене“ како би се нашао начин да се пре свега Србија приволи да прихвати овај предлог. По свим аспектима амерички предлог је у нескладу са Уставом Србије, међународним правом, а и Русија је против таквог споразума. Евентуалним прихватањем оваквог документа власт би једним потезом срушила све оно што већ дуже од деценије представља колико толико стабилан унутрашњи договор и државу би увела у кризу и нестабилност какву до сада нисмо имали.

 

Због свега тога не треба ризиковати и отварати кризна жаришта. Србија мора да нађе снаге да каже НЕ спорном предлогу који долази из Америке и то без обзира на последице које ће бити велике пре свега за актуелне носиоце власти. Међутим, уколико би се поново иницирао унутрашњи дијалог, али овога пута са циљем да се постигне договор биле би минимизоване могућности да се деси било шта лоше по народ и државу. Уједно, нико нема права да свађа народ и да прави готово политички фетиш од тога да је сваки договор власти и опозиције раван јереси. Уколико су могли да се договоре онда, вала могу и данас да се макар држе онога што су онда подржали!