Лично сам поборник апсолутне слободе медија, али истовремено сам максимални заговорник новинарске етике која би морала бити она кључна норма која ограничава новинаре и уреднике да не злоупотребљавају слободу која им је дата. Проблем настаје када слобода и етика дођу у колизију, а што је ситуација када по правилу страдају невини.

Такав случај се десио у Суботици када је грађанин и читалац Суботичких новина, Срећко Ћиријаковић на свом ФБ профилу изнео оправдану примедбу да је недолично у било којим медијима осуђеног ратног злочинца Алојзија Степинца приказивати као свеца (блаженог) и да одговорни за то морају да одговарају па чак и до мере да се забрани излазак новина са таквим садржајем. Сматрам да у читавом цивилизованом свету оваква реакција нимало не би била спорна, чак би била позив да медиј у коме је изашао спорни садржај реагује јавним извињењем. Међутим, уместо јавног извињења уследио је медијски напад на Срећка Ћиријаковића и то од стране новинара, Милутина Митрића који га је у својој колумни назвао градским закералом, полуписменим и параноиком налик на Илију Чворовића.

Како то у таквим случајевима често бива, када се прекрши етика тешко се може очекивати политичка коректност, па је тако Бранко Ћирјаковић (син оштећеног Срећка), функционер Народног слободарског покрета у Суботици реаговао можда неумереним речником, али суштински исправним ставом како новинар нема права да јавно етикетира обичне људе и да их назива погрдним именима због њиховог става.

На ту и такву реакцију нашег функционера реаговало је Удружење новинара Србије саопштењем којим осуђује како они оцењују претње новинару. Свакако да УНС има и право и обавезу да штити своје чланове, премда у овом случају није било потребе, али свакако да УНС нема права да оправдава то што је новинар, Милутин Митрић прекршио новинарску етику, злоуботребио медијску слободу и тиме изазвао читав проблем. И сада имамо ситуацију у којој треба вагати да ли је проблематичније у медију Алојзија Степинца приказати блаженим, а потом називати закералом и полуписменим параноиком онога ко ти је указао да то није нормално или је пак горе када те у реакцији на све то неко назове „куртоном“, „говнетом“ и каже да ће наћи начина да „наплати част“. Све ово нас враћа на почетак, слобода медија мора бити ограничена новинарском етиком и када постоје те две норме онда и не долази до оваквих ситуација.

 

Мирослав Паровић, Народни слободарски покрет