Да се не лажемо, Србија је у Паризу на обележавању стотину година од завршетка Првог светског рата добила велики ударац и доживела тежак дипломатски пораз. Уколико се из тог догађаја не извуку поуке које су вишеструке, плашим се да ћемо у блиској будућности доживети још много тежих удараца и болнијих националних и државних пораза.

Прва поука коју треба извући је та да Албанци са Космета имају изразито јаку лобистичку мрежу у ЕУ и САД. Добар део те лобистичке мреже се финансира од стране албанске мафије парама од наркотика које за интересе црних фондова НАТО та мафија дистрибуира по ЕУ. Према неким проценама албанска мафија је по снази и обиму послова на петом месту у свету, што је податак који свакога од нас треба и мора да забрине. Оно што такође треба знати је да косметски Албанци такође имају на стотине високо образованих и добро плаћених младих људи који свекодневно обилазе места где се доносе политичке одлуке и где на један модеран и западњацима разумњив начин бране интересе тзв. Републике Косово. Лично сам имао прилике да и у Стразбуру (у Европском парламенту) и у Паризу срећем такве младе Албанце и морам рећи да ми тренутно у том погледу драстично заостајемо и то не зато што немамо младе и образоване људе, напротив имамо их јако много, али њих нико није ангажовао да бране српски национални интерес.

Друга поука је та да сви ми који се бавимо политиком морамо из главе избацити идеју да у актуелној поставци моћи унутар водећих држава западног света имамо пријатеље. Ми Срби као народ смо од стране либерал-фашистичких кругова оцењени као исувише конзервативни и спремни да бранимо слободу, па се због тога не уклапамо у њихову слику света. То је у свом говору у Паризу индиректно потврдио и Емануел Макрон, који је изјавио како је национализам издаја патриотизма чиме је јасно поставио идеолошку матрицу по којој ће народи Европе још више губити суверенитет, а самим тим и слободу. Макрон је овом изјавом у суштини идејно поништио читаву епоху романтизма и просветитељства чиме се вратио на претпоставку феудалне поставке друштва. Феудална поставка Европе одговара оним народима који нису имали романтичарско национално буђење и који се против феудализма нису борили, а ми Срби са Првим и Другим српским устанком, Доситејом Обрадовићем, Вуком Караџићем, Његошом, Лазом Костићем, Јованом Јовановићем Змајем и другим знаменитим уметницима деветнаестог века тешко да можемо да се сложимо како су патриотизам и национализам супростављени. Из тог разлога сада не треба срљати и покушавати да мењањем националног бића себе прилагодимо идеологији коју заговарају људи попут Емануела Макрона јер је врло упитно да ли ће та идеологија победити имајући у виду да и у водећим државама Европе све више јачају суверенистичке снаге које теже да успоставе Европу народа насупрот феудалној Европи регија.

Трећа важна поука је та да код нас постоји јако велики број политичара и друштвених активиста који своју шансу да успеју виде у томе да се Србији деси нешто лоше. То је она фела људи која је агресију НАТО пакта представљала као последицу политике Слободана Милошевића и који су за смрт радника у бомбардованој згради РТС-а окривљивали Драгољуба Милановића. Управо та фела сада прижељкује једначину „што горе то боље“ и нада се да ће пред Александра Вучића бити постављен такав ултиматум који ће га усмерити ка брзом потписивању споразума са тзв. Републиком Косово. У оваквој поставци они виде шансу да на власт дођу без „терета Косова“ и са могућношћу да земљу лако и брзо уведу у НАТО чиме би себи обезбедили дуготрајан останак на власти.

Лично нисам неко ко је спреман да сеири због онога што се десило у Паризу јер је то понижење за мој народ и државу и апсолутно нема везе са тиме ко је на власти. Нас Слободаре поуке из тог тужног догађаја још више учвршћују у уверењу да је једини начин да се као народ и држава изборимо са искушењима која су пред нама тај да се седне за преговарачки сто и направи унутрашњи договор о минимуму националног интереса. Србија може да се избори само уколико будемо ревитализовали политички плурализам, што значи да власт мора да одустане од медиократије јер за оно што нам се спрема никакав имагинаријум неће помоћи.

Слобода је избор!

Мирослав Паровић, Народни слободарски покрет

Објављено у Недељнику Афера.