После низа лоших резултата које њена партија, али и коалициони партнери у власти постижу у континуитету већ дуже време Ангела Меркел је најавила своје повлачење из политичког живота. Према доступним информацијама прво ће се повући са чела Хришћанско демократске уније, а потом ће се ако јој влада преживи до тада потпуно повући из политичког живота 2021. године када јој истекне и овај четврти по реду канцеларски мандат. По свему, ово је најважнија политичка вест ове године и засигурно се може очекивати да ће се пре свега у Европи десити велики потреси услед ове најаве и то на свега неколико месеци од избора за Европски парламент.

Ангела Меркел је личност која је дуго времена успевала да балансира између интереса НАТО и САД са једне и интереса Европе гладне за ресурсима и енергентима са друге стране. У том балансирању је и одбила улогу да барем на неки рок на глобалној сцени буде лидер либералне идеологије, а што су јој били наменили поједини кругови у САД оног тренутка када је Доналд Трамп победио Хилари Клинтон. Не треба занемарити ни то што је у последњој влади као један од циљева Немачке постављено јачање евро-азијског потенцијала и сходно томе приближавање Русији, али донекле и Турској. У том смеру заједничким снагама Емануел Макрон и Ангела Меркел су најављивали и успостављање независне европске одбрамбене политике што је по многима била увертира у стварање Војске Европе.

Оно што се са сигурношћу може рећи је то да ће одласком Ангеле Меркел престати да постоји избалансирана политика Немачке и да ће најкасније од 2021. најјача држава ЕУ, а самим тим и цела ЕУ кренути у једном од два могућа правца. Први правац је потпуна доминација либералне идеологије и свођење ЕУ на потпуни протекторат САД и НАТО, а други је кретање у правцу нових токова суверенистичке политике. Којим од два правца ће се кренути у многоме зависи и од саме Ангеле Меркел и њеног понашања у наредне три године. Ја нисам несклон мишљењу како ће она искористити наредни период да слично као Герхард Шредер са пројектом Северни ток доведе Немачку у позицију трајног повећања суверенитета и да ће онда то бити њен завршни печат.

Уколико то буде тако онда ћемо у наредне три године гледати приближавање политика Хришћанске демократске уније и Алтернативе за Немачку што би била основа за наредну власт у Немачкој. Основа за тако нешто се већ може видети у Аустрији у којој успешну коалицију воде партије Себастијана Курца и Ханса Кристијана Штрахеа и тај савез се чини као плодотворан како за Аустрију, тако и за све учеснике у коалицији. Наравно, са друге стране САД и НАТО ће форсирати либералне странке са циљем да се направи либерална коалиција у Немачкој и да потом ЕУ крене путем потпуног политичког, културолошког и економског подређивања атлантистичком поретку у свету.

Што се тиче Србије најава одласка Ангеле Меркел мора да буде знак за узбуну јер са њоме одлази и могућност једноставног балансирања између интереса НАТО-а и Русије. Такође, њен одлазак значи и да власт у Београду никако не би смела да креће путем пристанка на било какво коначно решење око Косова и Метохије јер би пристанак у овом моменту опште неизвесности био врло опасан по практично све делове српског државног и етничког простора. Кључна опасност је та да погрешном одлуком дође до тога да регион једнострано и потпуно склизне у руке САД и НАТО пакта и да се на тај начин практично сви саобраћајни и енергетски коридори на Балкану нађу под њиховом директном контролом. Овакав сценарио би Србију потпуно отргао из зоне политичких и економских интереса Кине, Русије и Турске чиме би се драстично смањиле могућности да у наредном периоду привучемо значајније стратешке пројекте из ових држава.

По једној дефиницији период кризе је оно раздобље у којем је старо умрло, а ново се још увек није родило. У овом раздобљу кризе ми Срби се морамо латити посла унутрашњег уређења односа преко новог договора о томе шта нам ваља чинити када се коначно нови поредак успостави. Како год да буде ми који се политиком бавимо морамо да урадимо све да Србија и српски народ опстану без обзира на развој ситуације и у томе се ваља угледати на Немце који ће уверен сам наћи начин да безболно обаве транзицију у пост-меркеловској Немачкој.

СЛОБОДА ЈЕ ИЗБОР!

Мирослав Паровић,  Народни слободарски  покрет

Објављено у Недељнику Афера.