Главни утисак избора у Републици Српској је да су највећи победници грађани Републике Српске који су великим одзивом на изборе показали да су свесни своје одговорности и да су сходно томе резултати прави пресек актуелне воље народа. Такође, народ је показао и велику дозу мудрости јер није подлегао кампањи и ушао у међусобне обрачуне иако је истини за вољу у неколико момената било на ивици.

Главни разлог подигнутих тензија у Републици Српској јесте нерешен случај убиства Давида Драгичевића, студента из Бањалуке. Његов отац, Давор Драгичевић већ скоро седам месеци води битку да се починиоци пронађу и казне и за то како се видело има доста велику подршку грађана. Та подршка је људски разумљива и највећа мрља на изборни процес јесте то што је Давор Драгичевић показало се крајње неосновано био оптуживан како је рушитељ Републике Српске. Иако наравно није искључено да је било политичке инструментализације овог случаја, понашање Давора Драгичевића је било задивљујуће иако је реч о човеку који је доживео велику људску трагедију. Пре свега он је одолео искушењу да се активно укључи у трку за неку од функција и на тај начин је показао да није трговац личном трагедијом. Са друге стране, када је 5.10.2018. имао пред собом скуп од пар десетина хиљада људи он није командовао јуриш како су многи најављивали већ је достојанствено рекао да своју борбу наставља мирно. Због свега тога тај обичан човек из народа заслужује правду за себе и свог убијеног сина Давида, али и једно велико извињење од свих оних који су га месецима сатанизовали.

За мене је велика ствар и то што су и сви политички прваци били на висини задатка и на делу показали да у Републици Српској не постоји нити једна политичка снага која се бави издајом националног интереса. Лично сам све време указивао на ту срећну околност да је политичка сцена толико зрела да не постоји нико ко би се могао окарактерисати као поборник слабљења Републике Српске зарад јачања унитарне Босне и Херцеговине.  Да главна такмаца, Милорад Додик и Младен Иванић јесу драстично различити политичари по стилу, али у суштини обојица су велике патриоте и због тога је било важно да се макар из Србије не врши непристојно агитовање за некога од њих двојице. На моју жалост, али ми Слободари смо остали усамљени у том ставу, па смо се чак   у једном моменту нашли под баражном паљбом медија који су нас у нарученим текстовима оптуживали да смо „плаћеници“, „рушитељи Српске“ и „британски шпијуни“, а како се испоставило на крају ми смо били апсолутно у праву када смо јавно заговарали да Србија треба да подржи процес јачања Републике Српске, али не и да се бави било каквом персоналном фаворизацијом. Мислим да су још увек свежа сећања на деведесете године и тадашњу политику званичног Београда и кадрирање у Републици Српској Крајини па и Републици Српској и до чега је све то довело. Судбине Милана Бабића и Биљане Плавшић морају нама који политику водимо у Србији да буду опомена и разлог да нити једног српског политичара из региона не смео одбацити већ да их све морамо држати у братском загрљају.

Оно што је сада приоритет је да се кампања што пре заборави и да се седне за преговарачки сто и направи што шири политички договор о начину вођења Републике Српске у наредном периоду. Околности на међународном плану се радикално мењају и то треба искористити, али уз велики опрез јер је и ситуација у самој Босни и Херцеговини драстично измењена пре свега због победе Жељка Комшића за хрватског члана Председништва. То значи да ће у наредном периоду сукоб Хрвата и Муслимана у БиХ бити још већи и ми Срби ни на који начин у том сукобу не треба да учествујемо, а поготово не смемо да пристанемо да се зарад мира у кући крене у отпакивање Дејтонског споразума тиме што ће се Хрватима дати трећи ентитет.

Најискреније честитам победницима избора и желим им да имају снаге да сигурним кораком воде Републику Српску у наредном периоду који ће бити препун искушења. У нама ће имати подршку и помоћ за сваки потез који буду повлачили у правцу српског националног интереса.

Живела Република Српска!

Слобода је избор!

Мирослав Паровић,  Народни слободарскои покрет

 

Чланак је објављен у Недељнику АФЕРА.