Кључне одлике спољне политике Србије од 2012. године биле су ослањање на Берлин и Москву. У предходних шест година било је на стотине сусрета са званичницима Русије и Немачке, а на хиљаде наслова у новинама и прилога на телевизијама са националном фреквенцијом су подробно описивали генијалност те позиције Србије и све бенефите који се из тога могу извући. Чак је не тако давно у једној телевизијској емисији у којој је гостовао Председник Србије, Александар Вучић студио био декорисан тако да су на видео бимовима биле огроме фотографије Владимира Путина и Ангеле Меркел, а Председник је објашњавао до у детаљ потребу ослањања Србије на ова два светска лидера и са поносом истицао своје изразито добре личне односе са њима.

Међутим, оно што се у предходних месец дана може приметити је то да се Сједињене Америчке Државе све више спомињу као фактор од кога се очекује да Србији помогне око спровођења нечега што власт зове историјским договором са Албанцима. У медијима се упадљиво форсира прича о разграничењу као једино могућем решењу, а Доналд Трамп и његова администрација се наводе као главни покретачи таквог сценарија. Оно што је интересантно у свему томе је то што је разграничење политичко решење за проблем Косова и Метохије за који су и званични Берлин и званична Москва рекли да им је неприхватљиво. Наиме, из Русије нам све време долазе јасни и недвосмислени ставови по којима је за њих најприхватљивије поштовање Резолуције 1244, а то у пракси значи да је КиМ саставни део Србије са привременим међународним протекторатом. Са друге стране Немачка је јасно рекла да никако не подржава етничка разграничења и промене граница засновано на том принципу, што опет значи да ова држава стоји на становишту да тзв. Република Косово треба да уз пристанак Србије добије столицу у УН и то у границама у којима су једнострано прогласили независност 2008. године.

Дакле без икакве дилеме се може рећи да уколико би власт у Србији ишла на политику разграничења са Албанцима то би онда значио озбиљан заокрет спољне политике у правцу САД-а и њихових интереса. И опет да будемо начисто, то би моментално значило да би и Русија и Немачка (а са њом и ЕУ) дигли руке од Србије као од непоузданог партнера. Србија би се у таквом сценарију нашла у потковици између Хрвата и Албанаца, чиме би и коначно било завршено оно што је започето у СФРЈ, а то је да се Срби ставе у потпуну геополитичку изолацију. Да бисмо избегли ову смртоносну позицију ми једноставно морамо играти са Москвом и Берлином (а у последње време све више и са Паризом) јер једино тако чувамо могућност да у времену које је пред нама будемо део нове све-европске одбрамбене, енергетске и економске политике,а коју сада већ јавно најављују и Владимир Путин и Ангела Меркел и Емануел Макрон.

Из тог разлога ми Слободари сматрамо да се под хитно мора направити унутрашњи договор о томе да се везано за проблем Косова и Метохије не сме усвајати било какво решење о коме не постоји апсолутна сагласност свих доминантних политичких фактора у свету. Наравно, свима је јасно да таква сагласност неће постојати, али нама то и одговара јер тада једини документ који има међународни печат и који је потврђен од свих јесте Резолуција 1244. Уједно, а што је у овом моменту можда и најважније, нико нам јавно неће моћи замерити на том принципијелном ставу и ми ћемо се као народ и држава још једном уз помоћ Косова сачувати и имати карту за нову европску политику у којој ће бити све мање америчког, а све више европског па самим тим и српског интереса.

Мирослав Паровић, Народни слободарски покрет

 

Извор: Недељник АФЕРА, септембар 2018.