Доста дуго није тајна да НАТО пакт активно ради на изградњи тзв. „јужног коридора“ на територији Балкана. Идеја „јужног коридора“ је у спајању Хрватске, Црне Горе, Албаније, тзв. Републике Косово и Македоније у једну политичку, војну, али и инстраструктурну целину. Што се тиче политичког и војног дела НАТО је скоро завршио посао и преостало је још само да се верификује споразум Грчке и Македоније о томе да ће у будућности БЈР Македонија носити назив Северна Македонија, као и да се Србија примора да потпише споразум са тзв. Републиком Косово чиме би ова самопроглашена држава добила потпуно заокружени суверенитет, али и оно што је за НАТО много важније, а то је отклањање сваке могућности да у будућности Србија као војно неутрална држава пред међународним институцијама постави питање НАТО и америчких војних база на територији која по свим међународним документима припада нашој земљи. Са друге стране у јеку је рад на инфратруктурним пројектима пре свега повезивање аутопутевима држава чланица „јужног коридора“ који треба да се заврши у Нишу изградњом аутопута Драч – Тирана – Приштина – Ниш. Такође, постоје планови да Хрватска постане центар за снабдевање америчким течним гасом који би се допремао до гасног терминала на осстрву Крк у Хрватској, а онда локалним гасоводима до земаља региона.
Наравно, јасно је да иза целокупног пројекта стоји геополитички интерес пре свега САД да снажним присуством на Балкану настави да буде суштински контролор читаве Европе. Наш регион, а пре свега Србија као војно неутрална држава ван ЕУ је данас једини пут сарадње Русије и остатка Европе, а уједно је наш регион једини могући пут којим Турска може да комуницира са ЕУ. Такође, овај регион се налази на једној од рута нових путева свиле којима је Кина исказала своје глобалне геополитичке аспирације. Заједничко за Русију, Кину и Турску је то што свим трима државама треба проходан пут (политички, војни и инфраструктурни) који подразумева правац север – југ, односно од Црног мора ка северозападу. И управо НАТО-ов јужни коридор служи да пресече тај и такав правац чиме се прави тампон зона под контролом само САД (без ЕУ). Ова тампон зона на Балкану служила би САД-у да има екслузивно право на контролу и управљање сваком будућом сарадњом између Русије, Кине и Турске са једне стране и држава чланица ЕУ са друге стране. Сличну позицију САД има у Скандинавији и на Балтику, Пољској, а однедавно и у Украјини, чиме слика Европе већ сада изгледа доста тужно имајући у виду да је тим тампон зонама готово потпуно пресечен континентални део Европе и природна линија од Лисабона до Владивостока.
Лично сам сведок кроз сарадњу са великим бројем интелектуалаца и политичара из ЕУ да унутар доминантних држава чланица овог савеза све више побеђује идеја да је будућност Европе у копненом удруживању на политичкој осовини Париз-Берлин-Москва насупрот досадашњој логици евроатлантских интеграција. Њихова логика је јасна, копнена Европа за разлику од евроатлантске ЕУ би имала довољну количину јефтиних ресурса са истока чиме би обезбедила раст индустрије. Такође, копненим удруживањем би расло тржиште са додатних готово три сторине милиона становника. И на послетку, ЕУ само уз помоћ Русије може обезбедити суверенитет и заштиту онога што се зове европска цивилизација од најезде миграната и завршних процеса либералних удара на европску традицију. Са друге стране, Русија копненим удруживањем са ЕУ добија богато тржиште и нове технологије.
Зашто наводим ова размишљања европских интелектуалаца? Врло једноставно, у нормалним државама интелектуалци су ледоломци које политика прати и сходно томе је за очекивати да ће веома брзо политика Немачке и Француске (а самим тим и ЕУ) почети да се мења у односу на наш регион. Њима ће такође требати отворен пут ка Босфору и Црном мору, а то ће једино моћи да обезбеде уколико буду сачували Србију макар у статусу у којем смо данас. Као војно неутрална држава ван ЕУ ми бисмо били нека врста границе између Европе и САД, тј. њихових зона интереса. Државни врх Србије сада више него икада мора радити на куповини времена и никако не сме пристати да потпише споразум са тзв. Републиком Косово. Брзо решење Косова данас треба само САД зарад завршетка пројекта „јужни коридор“ и ми као држава ћемо због тога бити на удару. Останемо ли довољно чврсти, а опет и еластични за одређени вид договора са САД можемо рачунати на светлу будућност. Таква политика се може водити само уколико се модел политичког живота са садашње стабилократије врати у здрави политички плурализам који је у времену потребе квалитетних односа са бројним и различитим светским актерима много робуснији и иако можда звучи парадоксално, али сада би плурализам био значајно ефикаснији.
Мирослав Паровић, председник Народног слободарсског покрета
Извор: Недељник Афера
