Када сам кандидовао тему српског културног простора као потребе за успостављањем нове, рекао бих револуционарне културне политике и прокламовао то као једну од основних тачака идеологије Народног слободарског покрета многи су ми рекли да народ тако нешто неће разумети и самим тим неће гласати за моју политичку опцију. За сада су ти људи у праву, јер како да се у Србији гласа за идеју која у себи носи призвук просветитељства када нас са свих страна бомбардују примитивизмом, а већина политичара зна да наброји више старлета са којима се дружи него прочитаних књига.
Народ мора да зна да без обзира што се култура не маже на хлеб, она представља основу сваке озбиљне, уређене и богате државе у свету. Начин на који васпитавамо децу, градимо куће, бринемо о животној средини, оно што пијемо и једемо и на концу оно шта мислимо и говоримо, све је то култура, тј. наш начин живота и нешто о чему свакодневно морамо водити рачуна.
Дакле, у основи идеја о успостављању српског културног простора представља модел да се стандардизује борба за заштиту права на наш начин живота и успоставе механизми за остваривање политичког и економског интереса српског народа у региону. Када кажем српски културни простор мислим на онај део Балкана и Средње Европе на којем смо ми Срби као народ оставили свој цивилизацијски утицај. Иначе, један од европских стандарда је да су културни простори недељиви, тј. да државне границе не смеју бити препрека заштити и функционисању једне културне целине, што је за нас као народ битна претпоставка имајући у виду да наш културни простор далеко превазилази територију државе Србије.
Српски језик лежи у основи нашег идентитета, те стога и максима из наслова овог текста представља једну од полазних основа политике српског културног простора. Наша отаџбина је тамо где се говори српски језик, а пошто једино живи људи могу говорити онда је обавеза државе Србије да преко својих институција буде присутна свугде где постоје ти људи који говоре српски. Уколико се ово усвоји као модел, онда се намеће обавеза да Србија мора да штити права наших сународника у региону и да не сме себи да дозволи да се наш народ асимилује у Хрватској или Црној Гори и тиме трајно избрише тај део нашег културног простора.
Верујем да је свакоме јасно да је управо из овог разлога Србија већ деценијама оптуживана за великосрпске амбиције када год је покушала да на неки начин заштити интересе Срба у региону. Државе настале распадом СФРЈ су у главном у недостатку сопственог културног модела стали на становиште антисрпке логике и ево већ трећу деценију себе граде кроз негацију Србије, а у чему су макар до скоро обилато били подржавани од стране Запада. Најгнуснији пример долази из Црне Горе чија је политичка елита била спремна да зарад криминалних комбинаторика пљуне и погази целокупно наслеђе, а и данас на најпримитивнији начин гуши српску културу и гаси српски језик.
Оно што нам данас ваља чини ти је да будемо мудри и искористимо све доступне, а у пракси брањиве методе борбе. У том смислу је један од бољих примера начин на који ради Турска, која је преко свог мелоса у музици и телевизијских серија успела да се врати на све оне територије на којима је некада била. Пре Ердогана у Србију су на мале екране дошла Хурем и Бали-бег и тиме направили предуслове за нову еру српско-турских односа у којем више не влада епски стих у десетерцу.
На сличан начин и ми морамо деловати у региону. Наша култура је супериорнија што најбоље осликава чињеница да цео простор бивше СФРЈ и данас цитира српске филмове (Маратонце, Ко то тамо пева и сл.), а ако хоћете Цеца и Чола су једине регионалне звезде, а и Северина је морала да дође у Србију како би добила ту врсту ширине. Хајде да се мало замислимо пред чињеницом да Словенци и Хрвати цитирају Ђенку и певају са Чолом, те да викендом хрле у Београд да на два дана живе нашим стилом живота, а да ми никако не успевамо да преко тога извршимо политички утицај. Разлог је тај што они који већ деценијама предводе Србију немају осећај за изградњу система, већ наступају демагошки. Са једне стране имамо оне који се праве србенде по кафанама, док са друге стране имамо оне из „београдског круга двојке“ који би душу продали ђаволу само да им нико не спомене да су Срби.
Крајње је време да се дозовемо у памет. У двадесет и првом веку опстаће они народи и државе који ће знати да комуницирају са светом, а то је могуће само преко аутентичне културе. Због тога ми морамо заштитити, али и унапредити своју културу и тиме буквално успоставити право на наш начин живота.
Мирослав Паровић, Народни слободарски покрет
Извор: АФЕРА
