Економско разарање Србије је наставак НАТО агресије на нашу земљу. Оно што бомбама и санкцијама нису успели да ураде, НАТО стратези су наставили ангажовањем економских убица које су врло систематски од двехиљадите године сводили Србију на колонију. Данас сви слојеви друштва трпе последице и готово да не постоји друштвена група која није угрожена.
Штрајк дела Војске управо на најочигледнији начин то и доказује. Српска војска је одувек била симбол нашег поноса и наше државности. За сво ово тешко време војска је остала институција којој је народ највише веровао. Баш зато, они који желе да Србију обришу са мапе крећу да нам ломе кичму тиме што покушавају да конфронтирају војску са државом.
Имајући у виду сву осетљивост питања безбедносних органа, веома је важно да се избегне дневна политизација штрајка. У том смислу одговорност је подједнако и на војном синдикату и на власти и на опозицији и на медијима. Влада Србије једноставно мора наћи начин да побољша материјално стање запослених у систему одбране, посебно јер се може очекивати да веома брзо буде неопходно озбиљно ангажовање свих безбедносних система. Са друге стране, војни синдикат мора бити свестан да су грађани врло узнемирени сазнањем да део оружаних снага није у погону и да је тиме реално нарушен систем одбране и отворен меки трбух за разноразне нападе.
Наравно, нико није наиван па да помисли да у читавом овом случају прсте немају и „натовци“ који могу да буду задовољни што једина војска у региону која није у њиховим канџама доживљава своје тешке тренутке. Но, немају разлога за дуго радовање јер засигурно неће доживети да виде пораз ни Војске ни Државе. Три пута су нас директно војно напали током деведесетих и безброј пута реформисали током двехиљадитих, али на њихову жалост још смо ту и као и увек у нашој историји претрајаћемо.
Мирослав Паровић, председник Треће Србије
