Мирослав Паровић потомак народног хероја Благоја Паровића чије име краси улице бројних насеља у Србији, најмлађи је страначки лидер на политичкој сцени Србије, својевремено најбољи студент Техничког факултета Универзитета у Новом Саду, електротехничког смера, а од 2013. године докторант на истом факултету.
Друштвено активан више од десет година, од студентских дана, учествовао је и организовао више стотина трибина, гостовао у многим радио и телевизијским емисијама, дете са села, којем није било тешко да се уз књигу лати и сеоског посла како би помогао својим родитељима.
Иако је имао понуда за живот и рад у иностранству, ипак се определио да остане у својој земљи као један од најбољих међу нама, и на тај начин дао пример, првенствено младима да треба и вреди остати и борити се за своје идеале. Одлучио је да овде у Србији заснује породицу, и ускоро ће постати отац по други пут.
Помаже Бог, Мирославе! Људи попут Благоја били су како ти то умеш да кажеш искрени идеалисти, који су зарад својих идеала били спремни и да погину. Да ли идеалима има места у политици, и да ли је идеализам у том смислу могућ?
Бог ти помогао, Славице!
Идеал је попут соли у храни, суштински гледано могло би се јести и неслано, али би било бљутаво.
Данас смо сведоци да цивилизација постаје све бљутавија и без било какве креативне иницијативе. Стога сам неко ко се помало и донкихотовски залаже за враћање идеализма у политику.
Твој омиљени епски лик је Бановић Страхиња, јунак који је традиционалне категорије јунаштва уздигао у ниво чојства. Јунаштво или чојство, шта је у данашњем хаотичном времену битније?
Мислим да је то двоје неодвојиво. Марко Миљанов је, рекавши да је јунаштво бранити себе од других, а чојство бранити друге од себе, суштински дао један модел хришћански утемељеног човека са одговорношћу и моралном вертикалом.
Када се прочита твоја биографија и испрати твој рад стиче се утисак да си пре свега образована, принципијелна, храбра и свестрана личност. Сада из ове перспективе са освртом на прошлост, колико је било тешко ићи правим путем?
Имајући у виду релативно мали број година које имам тешко се може говорити о неком мом животном путу, а поготово је тешко рећи да сам ходио правим путем. Негде сам поборник да се биографија закључује на крају и да једино време даје прави суд о некоме. Наравно, све време се трудим да се водим оним принципима које сам добио одгојем у кући два српска паора. Рецимо, од родитеља сам добио најбољи пример шта су то слободни људи с обзиром да моји отац и мајка у својим рукама држе готово све аспекте живота. Производе храну, имају воду, из пољопривреде обезбеђују огрев, а имају и пушку. Па то је већ готов политички програм и идеологија слободе и суверенизма.
„Благо томе ко довијека живи имао се рашта и родити“, Његошеве су речи које најчешће цитираш. Да ли се са истима поистовећујеш?
Та Његошева мисао се налази уклесана на постамент споменика Краљу Петру у центру Зрењанина и као такву сам је још као дете прочитао и усвојио као идеју водиљу. Заиста је то за мене покретачка снага и мотив за бављење овим чиме се бавим, а у чему сам суочен са љyдима којима је махом новац идеја водиља. Видећемо ко ће на крају да победи.
Словиш за одличног оратора, поседујеш харизму због које те перципирају као опсенара. Заговорник си „активног патриотизма“, како ти волиш да кажеш. Знам да се трудиш да речи претвориш у дела, код тебе нема флоскула и празног хода. Прагматизам ти је својствен. Да ли си окружен таквим људима?
У Србији су сви који покушавају да се понашају у складу са реалношћу унапред осуђени и надгласани од бројних букаџија који мисле да су паметни уколико су гласни. Па само је код нас прагматизам проглашен за негативну особину, те људи више цене оне који бију главом у зид, од оних који прођу кроз врата. А што је најгоре, чак и када видимо да смо погрешили то не признајемо него правимо од грешака митологију.
Елем, трудим се да сарађујем са људима који имају у себи и довољно идеала и довољно прагматизма. То су наши стари описивали речима: „кадар стићи и утећи и на страшном месту постојати.“
Како коментаришеш овај очекивани или неочекивани пораз досадашње политике САД и победу Доналда Трампа?
Победа Доналда Трампа је важна ствар за човечанство. После брегзита ово је још један доказ да народи са запада не подржавају окоштали естаблишмент који руши све пред собом. Ово је велика шанса и за нас Србе да актуелизујемо нашу позицију јер смо већ деценијама били жртве управо тог естаблишмента и као такви смо већ одавно постали симбол антиглобализма. Наравно, нема места еуфорији јер се естаблишмент неће лако предати и очекујем да ће преко НАТО пакта сада још жешће кренути дестабилизацију света, а што су већ кренули од саме Америке у којој на улицама људи не признају изборну вољу већине.
Чест си гост Бања Луке. Чини се да у слободарству српског народа на простору Републике Српске имаш непресушни извор сведочанства да се слобода не добија, већ осваја, и да се за њу мора борити. Споменик Стефану Немањи у чијем подизању си лично учествовао повезао је твој приватни живот са политичким активизмом. Да ли је то био један од оних тренутака у којима се осети Божја промисао?
Прича о подизању споменика Стефану Немањи је филмска, а ја ћу навести један детаљ, а читаоци нека процене сами. Наиме, имајући у виду да је споменик рађен у Србији, а да гранична служба у БиХ спада у надлежност Сарајева ми смо буквално морали да прошверцујемо споменик преко границе. Да би све било како треба чекали смо да у смени ради цариник Србин, а за то време је споменик стајао у деловима на паркингу кафане у којој сам прослављао рођење ћерке Ленке. Замислите ситуацију у којој вам се у истом дану рађа прво дете и шверцујете први споменик који је подигнут утемељитељу срппске државе. То само Бог тако може да уреди.
На које си своје дело у професионалном – политичком ангажману најпоноснији?
На то што сам осмислио и био главни организатор конференције Нова Европа која је одржана у Београду 17.10.2014. И која је те године била највећа конференција која је окупила људе из Европе који се залажу за политику ресуверенизације. Пре две године је то деловало немогуће и аванградно, међутим већ данас су неки од учесника те конференције, попут Јохана Гуденуса, постали водеће фигуре политике своје земље. А већ наредне године после избора у Француској и Немачкој, идеје прокламоване на тој конференцији могу бити доминантне у највећем делу Европе и то нама као народу може пуно да значи.
Иво Андрић оставио нам је у аманет поруку о снази мостова. Твој политички рад сведочи да је најтежи пут онај између две обале, пут који се мора премостити за будуће генерације. Србија је подељена попут Европе и читавог света. Да ли слободарство у српском народу може бити на истој идеолошкој разини са идејом Нове Европе од Лисабона до Владивостока?
Оно то суштински и јесте. Немањички аманет и њихова идеја слободе је била та да Срби морају бити и са Истоком и са Западом. Узмите Високе Дечане и на њима ћете видети да смо ми Срби за сада једини успели да укомпонујемо византијски стил и готику и да тим спојем добијемо јединствени српски израз. Данас када је Европа на прекретници ми као народ опет имамо шансу да будемо пут сарадње Русије и западних народа и да тиме опет будемо важни и своји на своме.
Уз недвосмислено истицање значаја развоја ИТ технологија, истовремено си и заговорник окретања пре свега младих пољопривреди и њиховог повратка селу. Имамо ли елиту која разуме проблеме опустелих српских села и како их оживети?
На жалост, немамо. Нико не прича да треба историјски точак вратити уназад и људе приморати да се врате на село. Међутим, треба омогућити да село постане одрживо и самим тим привлачно за један слој становништва. То се постиже изградњом инфраструктуре, али и културолошког обрасца у коме није срамота живети у мањим срединама. Наравно, пољопривреда је у том смислу важна јер је свакако она база економске одрживости малих средина, али и ту морамо схватити да морамо да образујемо људе да користе нове технике и нове технологије. Од хектара кукуруза се може зарадити 100 евра, а од хектара белог лука 5.000 евра, а од хектара лаванде и читавих 10.000 евра уколиоко се преради у уље. Такве ствари морамо објаснити људима и видећете како ће села брзо постати пожељно место за живот.
Како видиш Србију у наредних пет година?
У сталној борби за враћање суверенитета и позиције која нам као народу и држави припада.
Какав је Мирослав приватно?
Породичан.
Извор: СРБИН-ИНФО
