Изборна кампања је заиста време чуда у земљи Србији. Зашто је рецимо пала изборна листа Владана Глишића и Мирослава Паровића? Овај други је младић са којим често прича о политици Војислав Коштуница, онда када се не шета по Дорћолу, као обичан грађанин. Листа је оборена, наводе Глишић и Паровић у саопштењу “на интервенцију председника Двери Бошка Обрадовића и једног високог службеника амбасаде САД”. Па, дивота. Америчке службе значи већ вероватно две године, а могуће и свих четири, од избора 2012. припремају озбиљну платформу за Двери. Покрет-странку, која судећи према Обрадовићевој исповести Недељнику, заснива политику на, до екстрема доведеним размишљањима једног гимназијског професора. Који ту у зборници, окружен гимназијалцима, машта о српском језику, духу и историји, остварујући се у улози оног ко колективну истину трансферира покољењима. И кога наравно плаћа држава да буде службеник у просвети, у библиотеци или у сличној институцији. Држава која је оваплоћење језика, духа, књижевности и историје. Шта сад ту раде оперативе из Ленглија? Нешто паклено свакако. И што подстиче деобу, односно поларизацију у Србији.
Кад смо код тога, сетимо се колико су до скоро портали блиски СНС инсистирали на дизању “структуре Мајдана”. Односно на моћи Запада (опет Ленгли) да за врло кратко време отвори питање демократије и слободе у Србији. И то кроз медије, затим преко интелектуалаца и аналитичара, све до странака, и масовних уличних протеста. Речју, један свеукупни друштвени догађај, који може власт коју прогласи за антизападну, да одува очас посла. И што ће неки ванредни избори само да потврде својим исходом. Али са друге стране, портали блиски противницима СНС указују да постоји и “антиструктура” и то много уочљивија, много гласнија, и много присутнија. Слична оној какву је имао Слободан Милошевић, од “догађања народа”, уз помоћ организованих долазака аутобуса за присталице, таблоидних медија, одабраних новинара-тајкуна, подобних јавних личности све до телеграма и писама подршке. Укључујући и патриотске организације и проруске маршеве, и сталну атмосферу контролисаног хаоса.
Питање је само коме тако дубока линија поделе са тако моћним претећим арсеналима одговара. Естаблишменту свакако, а грађанима никако. Естаблишмент може да испробава нове начине контроле, док грађани могу све мање да управљају својим животом. И да имају све мање додира са реалношћу, која због тога неће бити мање сурова. Са момцима из Ленглија, или без њих.
Јасмина Лукач
Уредница „Изборне грознице”
