Судећи према првим реакцијама већине опозиционих странака на најаву ванредних парламентарних избора, Србија је земља која има само један проблем. Име тог проблема је Александар Вучић. Није тешко разумети кад на окупљање против Вучића позива Бојан Пајтић, намеран да одбрани 15-годишњу власт ДС у Војводини. Лако је разумети и сабирање Чедомира Јовановића, Тадићаи Чанка, које, како каже Јовановић, воде заједничке вредности, што би судећи по њиховом политичком стажу могло да буде само осећање да тим партијама власт припада по сили природних закона.

Оно што чуди, међутим, јесте чињеница да су сличну изборну мотивацију и реторику преузеле и неке тзв. патриотске странке. ДСС Санде Рашковић Ивић, на пример, Вучића оптужује за увођење медијске цензуре иако те странке никад откако је изгубила власт 2008. године није било више у медијима. Други проблем је што ДСС, заједно са Дверима, учествује у медијској сатанизацији Вучића на истом фону са странкама некадашње ДОС-а и у медијима који прате те странке. При томе данашњи ДСС је потпуно раскинуо са наслеђем Војислава Коштунице који се залагао за војну и политичку неутралност, сувереност Србије и политичку одбрану Косова и Метохије, а што је очито било трн у оку НАТО структура због чека су се максимално и потрудили, а и данас се труде да ове теме буду ван јавности.

Не улазећи у то колико, прећутно или не, синхронизовани наступ проНАТО опозиције и патриотског блока може на изборима донети тим организацијама, уверен сам да наноси непроцењиву штету Србији. Када бити против Вучића, чак не толико ни против његове политике, постане једина тачка изборног програма целог низа странака и када тај програм подржи део утицајних западних амбасада и елите традиционално несклоне сваком националном инересу – тада се легитимна политичка борба претвара у опасно друштвено подвајање, са свим ризицима које оно са собом носи.

Наравно да постоје и простор и разлози за критику Вучићеве власти, пре свега у сфери економије где се готово уопште не користи чињеница да Србија данас једина има отворену срадњу и са државама ЕУ и са Русијом, те у кадровској политици, где још увек није сузбијен утицај заговорника Србије као државе у вазалном односу са НАТО државама. Такође, Вучић се треба и мора критиковати због културне, просветне и идентитетске политике коју практично свих ових година није ни водио.

Међутим, без обзира на сву политичку цену која се може платити на сваки начин се мора избећи акционо једниство са НАТО странкама. Јер када проНАТО странке као једину тачку свог програма понуде „антивучић“ платформу, оне само прате траг налога из западних амбасада. Када то чине наводно патриотске странке, оне Вучића фактички гурају у наручје тих истих страних амбасада.

Као један од ретких политичара у Србији који сам избегао да будем било у матрици „уа Вучић!“, било у матрици „ура Вучић!“, сматрам да је насушна потреба Србије стварање једног широког политичког фронта који ће као свој превасходни циљ имати снижавање тензија и превазилажење подела у друштву. Неодустајна борба за интересе обичног човека мора бити главна идеја водиља једног таквог политичког савеза, а људи у Србији само хоће мир и извесност за себе и своје породице.

Неконфликтна политика и стабилизациони пoлитички блок би стога могли бити једино ново што би се појавило на српској политичкој сцени и то практично од увођења вишестраначја у нашој земљи. А нешто ново и другачије је управо оно што многи грађани Србије жељно очекују!

Мирослав Паровић,
председник странке Трећа Србија