“Нимало нисам срећан да гледам како опскурни ликови, врло сумњиве репутације са насловних страна шаљу најозбиљније оптужбе на рачун државе”
Живимо у времену у ком је свет на ивици озбиљног конфликта, и када смо сви потенцијалне мете глобалног исламистичког тероризма, који је са Балкана и Блиског истока сада ударио и на центре Запада.
Дакле, у времену великих искушења, најмање што Србији и нашем народу треба је унутрашњи хаос. Процеси који су приморали актуелног премијера Србије, Александра Вучића, да се од медијских натписа брани одлазећи на полиграф свакако да нису добри за народ и државу.
Иако сам лидер опозиционе странке, нимало нисам срећан да гледам како опскурни ликови, врло сумњиве репутације, са насловних страна шаљу најозбиљније оптужбе на рачун државе. Сведоци смо, да у Србији, практично преко ноћи, лопови постају поштени, скандал мајстори постају господа, наркомани постају борци за слободу медија. Све ово је посебно интензивирано од најаве да би Србија, од Русије по најповољнијим условима, могла да добије дефанзивно оружје, попут система С 300, хеликоптера и камионских ракетних система. Свему треба додати и низ стратешких докумената који су потписани са Кином.
Не треба бити претерано паметан да би се закључило да хаос у Србији данас једино одговара НАТО структурама, које се све више служе петом колоном, и корисним будалама, а све са циљем претње државном врху шта их чека уколико буду реализовали договоре из Москве и Пекинга.
Мишљења сам да се хаос може предупредити само што ширим политичким договором у земљи, јер сам дубоко свестан да овај народ не би издржао још један “двадесет и седми март” или “пети октобар”. Стога, понављам свој позив државном врху да што хитније иницира разговоре свих релевантних политичких чинилаца у нашем друштву. Бреме питања као што су Косово, НАТО, мигрантска криза, претња од тероризма нико сам не може да носи, те нам је стога потребан што шири договор и што хладнија глава. Само на овај начин ћемо ствари истерати на чистац и свима ће бити јасније ко се за шта залаже.
Мир и стабилност су најмање, а уједно и најзначајније што дугујемо нашем народу.
Мирослав Паровић, Трећа Србија
