После немилих догађаја на српско-мађарској граници и најаве „царинског рата“ између Србије и Хрватске, верујем да је свима постало јасно да сила и зидови не могу да задрже људе који су већ изгубили скоро све што су имали, те да решење избегличке кризе лежи у заустављању рата, а не у хапшењу избеглица. На седамдесет година од победе над фашизмом, слике ужаса које недељама гледамо буде сећања на те најмрачније периоде светске историје и изнова отварају питање „Куда иде свет?!“.
Подсећања ради, тридесетих година прошлог века човечанство се суочило са до тада највећим злом, нацизмом. Данас се свет суочава са комбинацијом атлантизма и глобалног исламистичког тероризма, а Исламска држава је монструм створен из тог партнерства. Одсецање глава пред камерама, рушење древних градова и верских објеката, прогон и убиства људи по верској основи, отимање територија међународно признатим државама. Све ово је сурва стварност на коју је Европа нема или не сме да да одговор. Не треба заборавити да је 1938. године Европа на сличан начин немо посматрала уништење Чехословачке, што је тада Хитлеру проширило маневарски простор и омогућило да у наредне две године створи Трећи рајх који је под чизмом држао готово цело континент.
Историјске поуке нам управо дају за право, али и намећу обавезу да дамо све од себе да зло сасечемо у корену и не дозволимо му да се размаше. Улога Срба и Србије у борби за поновно успостављање равнотеже у свету, стога може и мора бити значајна.
Разлози за ово су многобројни. Пре свега, Србија је највише на удару избегличког таласа. Потом, ми смо као народ у току деведесетих година имали прилике да се суочимо са радикалним исламом, али и са синхронизованим ударима НАТО пакта и исламистичких терориста. Не треба заборавити ни то да су Босна и Косово били први полигони на којима је испробаван савез између атлантиста и исламиста. На крају, Србија је данас једна од ретких држава на свету, а једина је у Европи која има добар и избалансиран однос са свим водећим светским силама, али и са државама Блиског истока. Такође, Србија није чланица НАТО пакта нити ЕУ, што је чини политички и војно потпуно неутралном.
Све ово намеће могућност да ми као држава понудимо све своје дипломатске капацитете у циљу проналажења начина за хитно заустављање рата у Сирији и укидање Исламске државе. Србија би без икаквог проблема, чак и са великим одушевљењем, дочекала светске лидере и пружила би им сву неопходну логистичку и сваку другу подршку која је потребна. Мировна конференција о Сирији која би савим реално могла да се одржи у Београду већ крајем ове или почетком наредне године, била би прилика да се на једном месту нађу Путин, Си Ђинпинг, Обама, Меркелова, Оланд, Камерун, Ердоган, Асад и да заједно зауставе рат.
Користи од овакве дипломатске мисије наше земље би биле вишеструке. Пре свега, легализовали би позицију политички и војно неутралне државе. Друго, искористили би чињеницу да је Србија данас можда једини преостали пут сарадње Истока и Запада и на тај начин би се и безбедносно заштитили. Треће, одблокирали би Србију јер тренутно трпимо огромну штету пошто су нам сви главни путни и железнички коридори блокирани. А оно што је у овом тренутку можда и најважније, дипломатском иницијативом овог типа бисмо престали да будемо објекат о коме се прича само у контексту броја избеглица и миграната које ћемо морати да примимо на својој територији.
Наравно, предуслов било које велике међународне победе јесте унутрашњи договор око кључних националних и државних питања. Баш због тога, већ више месеци апелујем да државни врх Србије сазове све релевантне политичке чиниоце како бисмо могли да заједно дефинишемо безбедносну политику земље, што у времену у коме живимо практично значи и дефинисање спољнополитичке орјентације.
Лично, немам дилему да је за Србију од животне важности да се бори за позицију активно неутралне државе. Наравно, нико нама неће на тацни дати мир и неутралност, већ ћемо за то морати да се изборимо.
Баш због тога, девиза „Будимо реални, тражимо немогуће!“, можда опет улази у моду.
Мирослав Паровић, председник странке Трећа Србија
